Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Kapije srpske slobode
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=393&t=16332
Stranica 2 od 3

Autoru:  Luna.* [ 16 Jun 2012, 23:19 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Spomenik vojnicima iz I Svetskog rata


Slika


Slika


Slika


Slika


Spomenik austrougarskim i srpskim vojnicima iz I Svetskog rata se nalazi neposredno pored ulice Kneza Višeslava, sa leve strane idući od Banovog brda. Od ulice Požeške, bliže hipodromu, uz brdo, pored Šumarskog fakulteta, Instituta za šumarstvo, kampa “Košutnjak”, nakon oko 700 m. stiže se do ova dva spomenika.

Vojno groblje iz I Svetskog rata u Košutnjaku. Nakon oslobođenja Beograda 1944. ovo groblje je uništeno

Nemačko vojno groblje u Košutnjaku. Sahrana vojnika Vermahta poginulih novembra 1941. godine. Na ovom mestu se danas nalazi popularna “Ski staza”:


Срби су можда једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик. Ушавши у Београд, чувени немачки војсковођа фелдмаршал Макензен, задивљен јунаштвом противника, подигао је у Кошутњаку споменик херојским браниоцима српске престонице.

Autoru:  Luna.* [ 13 Jul 2012, 13:17 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Спомен костурнице српских и руских војника из Првог светског рата на Новом гробљу у Београду


Slika



Slika


Slika


Slika

Autoru:  Luna.* [ 18 Avg 2012, 22:18 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Ћеле Кула


[youv]http://www.youtube.com/watch?v=FRkcWNlHqLk[/youv]

Autoru:  Luna.* [ 06 Nov 2012, 18:11 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Споменик српским војницима изгинулим у борбама за ослобођење од Турака


Из периода непосредно након ослобођења од Турака остао је и споменик српским војницима изгинулим у борбама за ослобођење децембра 1877. г. Њега је подигао архимандрит Дивљанског манастира Св. Димитрија. Истовремено овај споменик представља једини те врсте, подигнут након ослобођења од Турака за дужи временски период. Друга страна је искоришћена да би се на њој уградила плоча посвећена ратницима из првог светског рата. Интересантан је и због детаља да га је подигао Грк – игуман манастира, а да то нису учинили становници Беле Паланке.


Slika


Slika


Izvor:opstina Bela Palanka

Autoru:  Luna.* [ 11 Nov 2012, 12:23 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Obeležen Dan primirja, Dačić položio venac

Vence su položili Ivica Dačić, Dušan Stojanović i Aleksandar Antić

Slika


Ceremonijom polaganja venaca kraj Spomen kosturnice braniocima Beograda u Prvom svetskom ratu na Novom groblju u Beogradu, danas je svečano obeležen Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Vence su, u ime Vlade Srbije, položio premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, u ime Ministarstva odbrane i Vojske Srbije brigadni general Dušan Stojanović, u ime grada Beograda predsednik Skupštine grada Aleksandar Antić.

Vence su položili i ambasadori Francuske, Ruske Federacije, Australije, Velike Britanije i Severne Irske, Kanade, Grčke, Italije, SAD, Rumunije, Holandije, Belgije, Austrije, Mađarske,Slovačke, Češke, Nemačke, Bugarske, kao i predstavnici nevladinih organizacija.

Ceremoniji su prethodili verski obred, minut ćutanja i intoniranje himne Srbije.

Kurir

Autoru:  Luna.* [ 16 Nov 2012, 21:45 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Spomen kosturnica Pametnik


Pametnik je spomen kosturnica na Neškovom brdu kod Dimitrovgrada (Caribroda), podignuta posle srpsko- bugarskog rata 1886.


Posle neuspeha srpske vojske u bici na Slivnici u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, njene jedinice su se povukle na zapad. Na brdu Neškovo iznad Caribroda ostala su dva pešadijska puka i jedna baterija. U napadu bugarske vojske 24. novembra 1885. godine došlo je do borbe prsa u prsa. Do kraja dana srpske trupe su se povukle ostavljajući na bojištu 49 svojih i 58 bugarskih ratnika koji su smrtno stradali. Dve godine nakon bitke, po naređenju bugarskog pukovnika, komandanta tadašnjeg caribrodskog garnizona, podignuta je spomen-kosturnica u koju su položeni posmrtni ostaci ratnika obe zaraćene države.


Slika


Svečano je otkrivena 6. maja 1887. godine. Danas je i Srbi i Bugari nazivaju „Pametnik“, po bugarskoj reči za spomenik. Tako kosturnica od naroda nazvana Pametnik, bez obzira što podeseća na rusko ili staroslovensko «Pamjat»-kao večna pamjat,ili na srpsko ili bugarsko- Pamet, kao razum umesto rata, suprotno nameri svojih tvoraca , postaje samo uvodnik u brojne spomenike koji će posejati budući ratovi na celom Balkanskom polustrvu. Naravno da retko koji od njih ima antiratnu nameru.


U tom smislu Pametnik na koti 678 iznad Caribroda ostaje jedinstven,ili barem jedan od retkih sa antiratnom porukom na polustrvu koje postaje sinonim za ratove, podele i sukobe

jugoistocnasrbija

Autoru:  Luna.* [ 16 Nov 2012, 22:06 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Zaboravljene srpske svetinje

U naletu prema vrelim grčkim letovalištima srpski turisti uglavnom samo protutnje kroz Makedoniju. Retko ko se seti krajputaša srpske istorije, poput spomen-kapele kod Udova, Donjeg Karaslara kraj Velesa ili Zebrnjaka nadomak Kumanova, koji podsećaju na surovu cenu ratne golgote srpskih vojnika u minulim ratovima na poprištima u Makedoniji.

Slika

Malo je onih koji se makar i na kratkoj pauzi zadržavaju na nekoj od tih istorijskih tačaka u tranzitu kroz Makedoniju. Među retkim izuzecima u toj reci naših ljudi koji narušavaju uobičajenu letnju turističku sliku bili su Ivan Raković i Katarina Rističević.



Pri povratku sa odmora na obalama Egeja, oni su se javili Kulturno-informativnom centru Srba u Makedoniji Spona sa molbom da im se obezbedi kontakt sa kustosom
spomen-kapele u Udovu kako bi mogli da posete i razgledaju taj svetionik srpske istorije na ovim prostorima. Na povratku sa letovanja želeli su da se u Udovu ponovo poklone senima srpskih vojnika koji su u balkanskim i Prvom svetskom ratu ostavili svoje mlade živote daleko na jugu, daleko od svojih ognjišta u Srbiji.

Poklani regruti


Slika


Kustos spomen-kapele u Udovu Zoran Stamenković sa zadovoljstvom je primio i dočekao preplanule zemljake. Pod suncem pretoplog juga Ivan i Katarina su zapalili sveće za pokoj duša poginulim srpskim vojnicima čiji zemni ostaci počivaju u kapeli u Udovu i nastavili put do sledećih destinacija u tranzitu kroz Makedoniju - spomen-crkve i kosturnice Sv. arhangel Mihaila u skopskom naselju Autokomanda, koju je kao i kapelu u Udovu podigao kralj Aleksandar Karađorđević, pa posle odmora u Skoplju, do Kumanova i spomen-kosturnice Zebrnjak.


Na osnovu velikog iskustva u organizaciji grupnih hodočašća svetinjama na Kosmetu, Raković kaže da naši ljudi veoma malo znaju o istorijskim obeležjima pored kojih punim gasom bukvalno projure kroz Makedoniju gledajući da što pre stignu do nekog od grčkih letovališta. Čak i oni koji u grupnim turama idu da posete Solun, Zejtinlik, Krf... kao da zaboravljaju istorijska obeležja Srba u Makedoniji.


Stamenković kaže da je kao i minulih 14 godina spreman da se uvek nađe na usluzi turistima i putnicima namernicima, grupama ili pojedincima, nezavisno koje doba dana bilo, ali malo je onih koji svrate iako se obeležje nalazi tik uz glavnu saobraćajnicu prema Grčkoj.


Njemu nije teško da strpljivo priča i predano objašnjava detalje iz potresnih zapisa i sećanja na tragična stradanja srpskih vojnika kada je oko 3.000 bugarskih i turskih komita iz pravca Valandova, a uz pomoć austrijskih snaga, u cik zore na Veliki petak, 2. aprila 1915. godine, masakriralo 281 srpskog regruta...


Iako voli svoj posao čuvara istorije od zaborava, Stamenković ne krije da je razočaran nemarom i nezainteresovanošću naših ljudi prema ovom i drugim memorijalima u Makedoniji.

Pumpe iz praistorije


Slika


U neveselom podsećanju na jurnjavu brojnih srpskih turista ka grčkim letovalištima u tranzitu kroz Makedoniju, i to bez zadržavanja, mora se priznati da je malo destinacija u Makedoniji koje zaista zavređuju zadržavanje za predah. Čak i oni koji bi to želeli da urade, ne znaju gde da stanu, jer gotovo i da nema pravih informativnih uputstava o istorijskim znamenitostima duž koridora 10 na putu do Grčke. Izuzev dve do tri benzinske pumpe sa nešto malo neophodnih potrepština za put, drugih informacija ili pisanog materijala za eventualno svraćanje i obilazak istorijskih i kulturnih znamenitosti kraj koridora 10 u Makedoniji jednostavno - nema.


Piroćanac Milenko Jugović na povratku iz Grčke svratio je do svojih prijatelja u Skoplje i žali se da usput nema šta da se vidi:


- Izuzev puno zelenila, lepih pejzaža, dva pristojna restorana, praistorijskih benzinskih pumpi, koje doduše osim goriva nude sladoled i vodu, nema ničeg drugog na potezu od Tabanovca do Bogorodice. Samo na dve savremene benzinske pumpe sačekaće vas solidni restorani, dečja igrališta i minimarketi.


Sve drugo "usput", uključujući i istorijska obeležja, poslednja počivališta srpskih ratnika koji su izginuli braneći otadžbinu, žurni srpski turisti, njihovi potomci, treba sami da znaju. Ali, takvih je, očito, sve manje. Ne njihovom krivicom, jer ih niko i ništa usput ne zadržava da vide išta osim glavne saobraćajnice koja je nedavno "u inat Grcima" nazvana po velikom vojskovođi Aleksandru Makedonsk


Smrt na Veliki petak


Valandovo je 8. marta 1931. godine pogodio snažan zemljotres, a već sutradan je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević posetio postradao grad i okolinu. Tom prilikom je naredio da se obnove kuće, obišao grobove palih srpskih vojnika i pokrenuo inicijativu za izgradnju Spomen-kosturnice u Udovu. Pet godina kasnije, 1936. godine Spomen-kosturnica je završena i osvećena. Pored posmrtnih ostataka 261 vojnika poginulih u borbi na Veliki petak 1915. godine, tu su položene i kosti 2.000 njihovih ratnih drugova poginulih u okolini Đevđelije, Dojrana, Strumice i Negotina na Vardaru. Spomen-kosturnica u Udovu je zaštićena Zkonom o zaštiti spomenika Republike Makedonije.

Grobovi u kršu


U Makedoniji je evidentirano 35 srpskih vojnih memorijala iz perioda balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata, mada se procenjuje da je njihov broj daleko veći. Osim monumentalnih vojnih memorijala i mesta stradanja, u Makedoniji se nalazi i izuzetno veliki broj pukovskih grobalja i pojedinačnih grobnih mesta. Njihova zaštita je posebno složena jer se ona najčešće nalazi u veoma nepristupačnim predelima.


Počivalište 100.000 vojnika


Širom Ma­ke­do­ni­je je sahranjeno oko 100.000 srpskih voj­ni­ka iz Balkan­skih i Pr­vog svet­skog ra­ta. Naj­važni­ja me­sta su krip­te-kostur­ni­ce na Ze­br­nja­ku kod Ku­ma­no­va, Udo­vu kod Valandova, selu Dolno Ka­la­sla­re kod Ve­le­sa, spomen-crkva i kosturnica Sv. arhangel Mihail u skopskom naselju Autokomanda i ko­stur­ni­ca na Kaj­makča­la­nu. Srpsko vojničko gro­blje u Bi­to­lju je naj­veće i do sada najbolje održavano.

vesti online

Autoru:  Luna.* [ 21 Nov 2012, 10:49 ]
Tema posta:  Re: Cena slobode (najteže bitke kroz istoriju)

Otkud srpski vojnik u grobovima severne Afrike?
“...Samo kad bi brašno bilo bliže vojsci, ili vojska bliže brašnu!”

Knjiga-studija, "Srbijo, majko i maćeho" Luke Nikolića, potpukovnika JNA u penziji, o napuštenim vojničkim srpskim grobovima i grobljima na severu Afrike uzburkala javnost Srbije


Piše: Vladan Dinić
Stupivši na obale albanskog primorja, Srbija je bila na istinskom raspeću. Našavši se u izgnanstvu, država je bila raspeta između teritorije i naroda koji je napustila i tuđine i neizvesnosti u koju se uputila. Vrhovna komanda bila je raspeta između rasutih pukova od Skadra do Valone, Bizerte, Soluna i Krfa, gde su se sve u jednom momentu našle njene jedinice. Na najvećem raspeću, ipak, bio je srpski vojnik koji je, zaglavljen u blato, tumarajući između Medove, Dračča i Valone, u svojoj duši lutao između ognjišta i najmilijih koje je napustio i neizvesnog puta bez povratka, između posramljenosti i patriotizma. Premda deluje da se jedan deo Srpske vojske iskrcao u Bizertu pod spletom ččudnih okolnosti, vojska na taj put nije krenula samovoljnom odlukom pojedinih komandanata niti stihijski, već po planu saveznika i na osnovu naredbe Vrhovne komande.

o KRVAVA 1915. GODINA

Posle neuspelih austrougarskih pohoda u 1914. godini, komandu nad snagama Centralnih sila na Balkanu i neposredno rukovođenje vojnim operacijama preuzima Nemaččka. U nameri da ovlada balkanskom transverzalom do Carigrada, Nemaččka je pripremila novi plan napada na Srbiju. Pouččena prethodnim iskustvima austrougarskih poraza, cilj napada ovoga puta bio je daleko radikalniji: totalno uništenje srpskog naroda, države i vojske.
U strategijskom pogledu plan napada je predviđao angažovanje tri carevine sa oko sto miliona stanovnika i njihov udar svom snagom na malu srpsku kraljevinu sa ciljem da se prokrčči kopnena komunikacija koja izvodi u Dardanele radi pomoći Turskoj i približavanja energetskim sirovinama. U poččtnim opreracijama neprijatelj angažuje oko pola miliona vojnika svrstanih u šest nemačkih i austrougarskih i ččetiri bugarske divizije.
(Prema podacima Marka Božovića u delu Trnovit put Srbije 1914 – 1918 (BIGZ, 1974. str. 226) brojno stanje Srpske vojske u oktobru 1915. godine je 420697 boraca od toga 8897 oficira i 411700 podoficira i vojnika.)
U taktiččkom pogledu planiran je istovremeni napad na frontu od 1200 kilometara i to: glavninom snaga na Beograd i Smederevo, a na pomoćnom pravcu upad u Podrinje i Maččvu, prodor preko Višegrada ka Kragujevcu, a nakon pet dana ulazak i bugarskih trupa na teritoriju Srbije i zauzimanje Niša i Skoplja.

o Medljika - srpska kob-kota
Na obode Kosova 11. novembra stiglo je svega 280 do 300 hiljada ljudi, što značči da su gubici u odstupanju od Beograda do Kosova iznosili oko 120 do 140 hiljada. Namera srpskih snaga bila je da i u tim uslovima, osloncem na severoistoččne kosovske objekte (Prepolac i Merdare), pruže neprijatelju snažan otpor u odbrani pravca koji od Podujeva i Mitrovice izvode ka Kaččaniku i dalje ka Skoplju. Trebalo je, istovremeno, odoleti snažnom pritisku nemaččkih jedinica sa severa i ostvariti kontrolu nad Kaččaniččkom klisurom koju su držale bugarske snage.
Padom Medljike i neuspelim pokušajem da preuzmu kontrolu nad kaččaniččkim i konččuljskim tesnacom, plan proboja Kaččaniččkom klisurom doveden je u pitanje, a celokupna Srpska vojska, iskrvavljena i prepolovljena u teškim bitkama, našla se na Kosovu okružena i stešnjena, ali ne i uništena. Ovakvim razvojem događaja, izgubljena je svaka mogućnost povlaččenja Srpske vojske ka Skoplju i pala je u vodu i poslednja nada Vrhovne komande da će se povlaččenjem kroz Kaččaniččku klisuru i dolinom Vardara sastati sa saveznicima.
(Padom Kaččanika Nemaččka je obustavila dalja dejstva smatrajui da je rat na Balkanu za nju završen. Zato je 24. novembra naredila povlaččenje svojih trupa iz Srbije. Obaveštavajući da više neće izdavati kominikee sa balkanskog ratišta, ona je smatrala da su i poslednji bedni ostaci ostataka Srpske vojske uništeni, da je, osvajanjem Niša i uspostavljanjem kopnene veze sa Bugarskom i Turskom, ispunjen planirani cilj i da se u neutralnost Grččke ne treba mešati pa je dalju sudbinu ratnih dejstava prepustila uglavnom Bugarskoj i Austro-ugarskoj vojsci.)
U Vrhovnoj komandi Srpske vojske usledila su traganja za drugim rešenjima. Jedini izlaz, s obzirom na oččajno stanje i položaj trupa, koje su bile opkoljene višestruko nadmoćnijim snagama na relativno malom prostoru, nazirao se u tom momentu u daljem povlaččenju kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko primorje.
o Sudbonosna odluka
Nameru o povlaččenju preko Albanije i Crne Gore Vrhovna komanda uobliččila je 23. novembra, a već 25. izdala je istorijsko i sudbonosno naređenje Obr. 24942 svim komandantima armija o povlaččenju trupa iz Otadžbine. Naređenje je predviđalo povlaččenje vojske sa Kosova na jadransko primorje u tri pravca. O namerama i detaljima ovog manevra istog dana (23. novembra) obavešten je naš vojni izaslanik u Podgorici pukovnik Petar Pešić, a 26. novembra i vojni izaslanici Rusije, Francuske, Engleske, Italije i Rumunije.
Istorijsku odluku o odstupanju vojske Vrhovna komanda obrazlaže naređenjem Obr. 24971 od 25. novembra:
“Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država...Jedini je spas iz ove teške situacije, povlaččenje na Jadransko primorje...Ubedite sve, da je ovo povlaččenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas...”
Moral srpskih vojnika pao je na najniži nivo. Uz pretrpljene gubitke poččelo je naglo osipanje jedinica. Mnogi vojnici su se predavali neprijatelju. Starešine nisu mogle, a iz moralnih obzira nisu ni insistirale, da sprečavaju prebege. Otkazivanje poslušnosti bio je rezultat straha i panike pojedinaca i kod nekih manjih jedinica. Ako uporedimo zvanične podatke proizilazi da je Srpska vojska od 11. novembra do 1. decembra, izvodeći odbranu osnovice za povlaččenje preko Albanije i Crne Gore u uslovima gotovo potpunog okruženja, zabeležila gubitke od oko 80 hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika.

o ALBANSKA GOLGOTA
(Odstupnica grobovima obeležena)

Komandant 2. armije 1. decembra izdao je naređenje broj 10526 svim jedinicama za odstupanje u kome obrazlaže:
"Zbog promene situacije kod Đakovice i na frontu trupa Odbrane Beograda, konaččno je napuštena namera za ofanzivu i konaččno rešeno da se produži povlaččenje po naređenju Vrhovne komande”.
Vezan ljubavlju i dubokim osećanjima za porodicu i ognjište, srpski vojnik je pomišljao da će se duboko ogrešiti o svoju porodicu, svoje imanje i svoju otadžbinu ako je napusti. I tu, između patriotizma i poverenja - panike i straha lomila se duša Srbinova. Mnogi vojnici su govorili kako će svoje oficire dopratiti samo do granice, a da dalje ne žele da idu, jer se boje da će ih u tuđoj zemlji, po stupanju na albansko primorje, oficiri ostaviti na cedilu. Ipak, i u uslovima velikih prebega i predaja, nadvladalo je poverenje u komandu i starešine tako da ovo nije postalo pretežno razmišljanje i pojava, jer je najveći broj vojnika krenuo u odstupnicu.
Za ovaj marš, dug u proseku oko 150 kilometara, i prikupljanje na liniji Skadar – Lješ - Tirana - Elbasan, 2. armiji trebalo je 19 dana, Timoččkoj vojsci 20, Odbrani Beograda 22, Trupama novih oblasti 13 (Kombinovani odred stigao je u Lješ 14. decembra, a odatle je upućen u pravcu Dračča (u raštbulski logor jedinice su pristigle 5. januara), a 1. armiji, koja je ulogu zaštitnice obavila do krajnjih mogućnosti i nečuvenog požrtvovanja, ččak oko 70 dana.
U vojnim kolonama, pored 220000 starešina i vojnika maršovalo je i 200000 civila izbeglica od kojih se trećina nije spasila. Starci, žene i deca, uz sveže ranjene i obolele vojnike, koji su zaostajali, ali se nisu predavali neprijatelju već su odstupali od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti, predstavljali su posebnu odgovornost i veliko opterećenje u organizaciji marša. Po strahotama i žrtvama, bio je to najteži marš koji je do tada istorija zabeležila.
A istorija nije zabeležila i još nešto. Nikada do tada nije se desilo da jedna vojska i cela državna struktura napuste svoju teritoriju i da se ista ta vojska i država, pod zastavom slave i pobede, ponovo vrate u svoju Otadžbinu i donesu joj slobodu. I u tome je zapravo odgovor na delikatnu dilemu u kojoj su posle boja svi generali pametni: da li je sve tako moralo i da li je cena smrti u odstupajućim kolonama i među civilnim žrtvama stanovništva koje je ostalo na svojoj zemlji, nadmašila cenu takve odluke.
o Dinar i hleb
Posle napuštanja slagališta u dolini Morave i u Nišu i promene komunikacijskog pravca ka Solunu gde su bile preduzete mere za formiranje glavne baze za snabdevanje, Vojska je zapala u, do tada, najveću krizu snabdevanja. Da bi se situacija bolje razumela treba imati na umu potpunu iscrpljenost srpskog vojnika u tom momentu te da se znatna oskudica hrane kod vojnika osećala još tokom odstupnih borbi, a naročito nekoliko poslednjih dana na Kosovu. Uz sve to, deo zaliha predviđen za odstupnicu već je bio naččet u išččekivanju i tokom organizacije marša.
Vojnici su, dakle, na ovaj put neizvesnosti krenuli bez odmora i – gladni. Ukupne zalihe trupa u hrani bile su svedene na najviše 4 do 5 dana. Taj problem konstatovan je na ččetvrtoj sednici komandanata armija 1. decembra popodne. Posvećujući ovom problemu izuzetnu pažnju, komandanti armija su na petoj sednici, koja je održana 2. decembra ujutru, doneli jednu jedinu odluku:
"Da se za dalje, kad vojnici prime polovinu obroka hleba, izdaje svakom vojniku po pola dinara u vidu novččane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izdaje po jedan dinar dnevno.”
Ali, šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno? Arnauti za hleb traže samo suvo zlato, dukate i oružje, a prema predstavci Obr. 9947 koju je komandant 1. armije uputio 12. decembra Vrhovnoj komandi na pravcu kroz Crnu goru
“...Stanovništvo prosto globi vojnike naplaćujući proju od jednog kilograma težine po 15 do 20 dinara... sva težina, dakle, i sve zavisi od hleba... Stanje je takvo da su ljudi od gladi već poččeli da umiru...”
Šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno kad mu stanovništvo kroz Crnu goru naplaćuje i prenoćište. Jedan od sudionika seća se:
“Hanovi kraj puta većina pozatvarani, a gde su otvoreni za prenoćište plaća se pet perpera za ležanje na daskama, a jedan za sedenje uz vatru. Po neki protest i preka rečč sa Crnogorkama i njihovim starcima i decom zbog takve bezdušne skupoće, ne izmenjuju ništa stanje. Jedni nas sažaljevaju, a drugi napadaju...što smo ostavili Srbiju...”

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 21 Nov 2012, 10:53 ]
Tema posta:  Re: Cena slobode

-2-


Šta da uradi sa bednim dinarom kad mu kroz albanske moččvare za prelaz preko reke Škumbe Arnauti naplaćuju jedan turski groš, a za prenos preko nabujale Maće vojniku uzimaju dva dinara.
I, koliko je para bilo potrebno srpskom vojniku da bi platio sve te besne ucene i isplatio svoj bedni položaj u koji je zapao!? Na ovom putu za proju se davalo sve: najpre izlišnije i teže stvari, onda oružje, pa šinjeli i odelo, sve do košulje i na kraju – goli život.
Običčna raččunica jasno pokazuje da proseččan srpski vojnik na ovom strašnom maršu ka primorju nije video hleba oččima najmanje 15 do 20 dana, a neki i duže - ččim su istrošene ččetvorodnevne zalihe. O tome svedočče brojna sećanja boraca.
Treba istaći da su saveznici, razmatrajući pitanje kako da pomognu Srpskoj vojsci, za prioritete i red hitnosti u pružanju pomoći odredili organizaciju prihvata i ishrane na obalama albanskog primorja, a ne prevoženja. A upravo na problemu dopremanja hrane brodovima oččitavala se sva bezdušnost i nerazumevanje saveznika i njihove politike prema Srpskoj vojsci. Saveznici su pali na ispitu.
Da takav zaključčak o angažovanju saveznika ne bi ostao na nivou paušalnog iskaza i spekulacija lako ga je potkrepiti podacima o tome kako je teklo dopremanje hrane u pristaništa.
Italija, koja je preuzela obavezu da u medovsko pristanište svakog drugog dana dopremi po jedan brod sa hranom, umesto transporta hrane, od 6. do 12. decembra, glavninu svojih pomorskih snaga angažuje samo za prevoz svog ekspedicionog korpusa iz Torina u Valonu. Zbog toga je za 26 dana, od predviđenih 13, u albanske luke stiglo samo pet brodova sa hranom od kojih je jedan (lađa “Malfeta”) bio potopljen. Nakon što su tih dana potopljeni i italijanski kontratorpiljer “Enterpido” i francuski sumaren “Fresnel”, prevoz hrane bio je potpuno obustavljen kad je to bilo najpotrebnije - između 6. i 12. decembra.
Zato, kada su 16. decembra prve jedinice stigle u Skadar, nisu ih saččekale obećane savezniččke lađe ni hleb nasušni, priželjkivani.
(Francuska i Engleska uveravale su Srbiju da su njihovim staranjem u Brindizi pristigle dovoljne količčine hrane, a da je sve zapelo oko Italije koja tu hranu nije pravovremeno i uredno dopremila do albanskih pristaništa. Ali ova pravdanja nisu ni u ččemu popravile situaciju u Srpskoj vojsci.)
Istine radi, treba reći da su u Dračč stigle sledeće količčine i transporti hrane: 12. decembra dva parobroda sa 700 tona hrane, 19, 20, i 24. decembra još 1400 tona, krajem decembra 400 tona i 5. januara 500 tona hrane; u Medovu 10, 16, i 24. decembra 1100 tona i u Valonu 16. decembra 400 tona, krajem decembra 500 tona, 5. januara 400 tona.
Dakle, u albanska pristaništa je od 12. decembra do 5. januara dopremljeno ukupno 5.400 tona hrane za Srpsku vojsku.
Ali, šta je sve to vredelo kad je za mnoge srpske vojnike sve već bilo kasno, jer su prve veće količine dopremljene u draččku luku tek 19. decembra. Situaciju je posebno otežavala okolnost da je i dopremanje hrane iz pristaništa išlo veoma teško i sporo. Izvodeći u jednom momentu raččnicu da bi se pristiglim količčinama mogla hraniti celokupna vojska punih 6 dana, glavnom intendantu Vrhovne komande nije preostalo ništa drugo, već da, u oččaju, i pismeno prokomentariše bednu situaciju u kojoj se nalazile jedinice:
“...Samo kad bi brašno bilo bliže vojsci, ili vojska bliže brašnu!”
Nastala situacija otuda nameće logiččan zaključčak da: s jedne strane, u pogledu snabdevanja hranom i prihvata trupa, odstupni marš niti je realno isplaniran niti diplomatski pripremljen, a sa druge, da saveznici, koji su imali dovoljno i vremena i sredstava, nisu odgovorili obavezama koje su sami preuzeli, niti su postupali shodno dramatiččnoj situaciji koja je se tu pred njima odigravala. Zato će se ovaj pomor zbog nedostatka hrane nastaviti sve do ukrcavanja u brodove za Bizertu i Krf.
o Na Hristovom putu
U neizvesnost do beskraja putuje ččitava država, vojska i deo naroda. Odstupni marš isplaniran je precizno – stazama briljantnog nastupanja Srpske vojske u Prvom balkanskom ratu. Samo, junaci sa Zebrnjaka i Bakarnog Gumna sada ne nastupaju, već odstupaju, a ni dovoljno hleba ni smeštaja. Haraju glad, horde Arnauta i bela smrt. Zla kob nadvila se nad kolonama koje se s mukom probijaju preko snežnih vrhova Prokletija, zaleđenog ČČakora, Paštrika i Koritnika. Sneg pokriva mrtve i umorne. ČČopori kurjaka i Arnauta i jata zloslutnih gavrana postaju njihovi stalni pratioci.
I, dok kidaju meso sa promrzlih kljusina, srpski vojnici u isto vreme liju suze za uništenim topovima i pobijenim konjima i volovima, a u zaleđenim klancima dostojanstveno i ćutke razmičču kolone pred nosiljkom u kojoj su mošti Stefana Prvovenččanog i pred volujskim kolima sa Starim Kraljem. To izabran narod na putu izgnanstva, na Hristovom putu, raspet između otadžbine i neizvesne tuđine, u pobožnom redu samrtne tišine, u kolonama nalik na sprovod, ispašta svoja smrtna i istorijska sagrešenja. Odstupnicu grobovima obeležava, a smrznuti leševi postaju mu jedini putokazi.
Bio je to marš muččenika. I te muke neki porediše sa Hristovim, a Albaniju prozvaše Srpskom Golgotom.
Posle 19 dana nadččoveččanskih napora, podviga i neprebrojanih žrtava u savlađivanju albanskih tesnaca i vrleti i crnogorskih klisura i gudura, praćeni kišom, snegom i ledom, bosotinjom i golotinjom, vaškama, gadom i smradom i pljaččkom divljih hordi Arnauta, junaci sa Cera, Drine i Kolubare bejahu strašnog izgleda, da otac nije mogao prepoznati sina, brat brata. Liččili su na pokretne senke, utvare, aveti i kosture – na propale prosjake pre nego na vojsku.
Od utegnutih snažnih i spretnih vojnika ostale su rite od šinjela, od trećepozivaca poderani opanci, pocepane šajkačče, nagoreli zubuni i koporani. Bili su bosi, prljavi, vašljivi, promrzli, izmuččeni, poluodeveni, gladni, neobrijani, oborenih brkova, stisnutih usana, upalih obraza, utonulih oččiju.
(“Nikakva žalba nije se ččula sa usana ovih ljudi koji su toliko pretrpeli; kao da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći; samo bi po kadšto izgovorili “hleba”; to je bila jedina rečč koju su imali snage izgovoriti. Ima nekoliko dana kako većina ne beše ništa okusila...”, opisuje ulazak srpskih vojnika u Skadar Ogist Bop u delu Kroz Albaniju.)
(I u tim najtežim trenucima srpski vojnik nije poklekao. On je u svojim njedrima saččuvao Srbiju, ljubav, veru i poverenje: ljubav prema otadžbini, veru u Boga i poverenje u svoje oficire da ih i u odstupnici iz rodne grude neće odvesti na put bez nade i povratka. A o ččasti i ččestitosti srpskog oficira tih dana i toga vremena svedočči jedan vrlo interesantan podatak. U pregledu gubitaka Srpske vojske u periodu od 14. aprila 1916. do 13. januara 1917. godine, koji predstavlja i zvaniččni izveštaj Vrhovne komande, navedeno je da se u naznaččenom periodu od starešinskog kadra neprijatelju predao samo – jedan oficir).
o U glibu diplomatije
U samom poččetku razmatranja pitanja kako da pomognu Srpskoj vojsci u ključčnim trenucima njenog izbavljenja, saveznici nisu imali jasan plan kako sa tom vojskom postupiti. Zato, a i iz brojnih drugih razloga (nesloge i nepoznavanja situacije koja je nastupila i slabih procena šta će tek nastupiti) za prioritete i red hitnosti u pružanju pomoći odredili su organizaciju prihvata i ishrane a ne prevoženja. Odugovlačćeći sa procenama u kojima je kamen spoticanja bilo pitanje da li "bedni ostaci ostataka" zavređuju ma kakvu reorganizaciju, pitanje transporta, oporavka i reorganizacije naše vojske potisnuto je u drugi plan i ostavljeno za kasnije rešavanje.
A najveći razlog što kod saveznika nije postojao jasan plan o tome na koji način postupiti sa Srpskom vojskom ležao je u opreččnim procenama saveznika, koje su bazirane na njihovim sebiččnim političčkim interesima.
Upravo su slabe procene celokupne vojne situacije na Balkanu i stanja Srpske vojske, kojima su saveznici raspolagali, dovele do toga da u ključčnom trenutku budu izmenjeni i poččetni planovi evakuacije. Jer, da su procene bile realne, bilo bi jasno da nema te vojske koja bi se mogla reorganizovati tu, u Albaniji, u uslovima potpunog okruženja, a pogotovu ne one koja je pretrpila svojevrsni brodolom. A da su saveznici uz brodove sa hranom privukli i transportne brodove radi hitne evakuacije Srpske vojske na sigurno, uz puno obezbeđenje prevlasti na moru za organizaciju nesmetanog transporta, to bi već značčilo da su njihove procene bile dobre, a namere nekih od njih iskrene pa bi i srpske žrtve bile neuporedivo manje.
Treba imati na umu da je odluka o povlaččenju Srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru, preko vojnih izaslanika upućena savezniččkim snagama istoga dana kada je i doneta. Odluka je, međutim, odmah izazvala sporenja među njima.
Engleska i Italija zauzele su stav da Srpska vojska ostane u Albaniji i da se tu, ako se to uopšte isplati, reorganizuje, dok su Francuska i Rusija uspostavili poččetni zahtev da se ona prebaci u severnu Afriku.
(Za englesku diplomatiju ovo je bila i prilika da uceni Srbiju zbog neustupanja koncesija Bugarskoj, pa je ciniččno još uvek postavljala pitanje opravdanosti odluke Vrhovne komande o povlaččenju i same potrebe reorganizacije Srpske vojske. “ Što se danas nalazite u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj uččinite koncesije”, izjavljuje ministar vojni Velike Britanije.)
(Italijanska diplomatija nastojala je da iskaže sebiččne interese i pretenzije prema Balkanu, kao i prezir koji je gajila prema Srbiji kao istoččnom susedu. Nastala situacija išla je donekle na ruku francuskim težnjama za otvaranjem novog – Balkanskog fronta, jer se mogla uklopiti u njena nastojanja da rastereti zapadni front. Ali, njen zamah u tom pravcu koččio je sveže potpisani ugovor sa Italijom. Uz to i postojeće okolnosti nametale su joj potrebu dodatnog vojnog angažovanja, pa odluku nije bilo jednostavno doneti.)
Osim što su Italijani 8. decembra pohitali da sa jednim odredom vojske okupiraju Dračč i Valonu (više radi sticanja svojih pozicija na Balkanu nego radi prihvata Srpske vojske i dostavljanja hrane u slagališta) od donetog rešenja o akciji na Balkanu, pa do prvih praktičnih koraka, prošlo je dvadesetak dana muččnog natezanja saveznika, slanja inspekcija, sagledavanja i procene stanja i analiziranja izveštaja, a da gotovo ništa nije uččinjeno...


Srbija "izgubila" 1483 vojnička groba
Podaci do kojih je autor studije-knjige "SRBIJO, MAJKO I MAĆEHO" došao poređenjem pet vrsta spiskova, sa podacima iz drugih dokumenata, govore da je na tlu severne Afrike na 24 groblja ostalo da počiva 3226 srpskih vojnika. Od toga je evidentirano: 1 general, 88 oficira, 143 podoficira i 42 pitomca. U navedene podatke uključeni su i sahranjeni u grčko groblje u gradu Tunisu i nastradali brodolomnici u bizertsko-sicilijanskom prolazu i u blizini Malte, kao i grobovi i groblja u Alžiru, a koje retko koji autor pominje i o čemu postoje slabo evidentirani tragovi.
Od toga u Tunisu na 5 grobalja i u dubini bizertskog zaliva ostalo je da večno počiva najmanje 2769 srpskih ratnika, a u francuskoj koloniji Alžir na 18 grobalja u tri kolonijalna departmana (Alžir, Konstantin i Bon), svoje kosti rasulo je 457 srpskih vojnika.


Svedok

Autoru:  Luna.* [ 03 Dec 2012, 14:16 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Na stazama boraca

Memorijalni turizam u ekspanziji širom Evrope. Mark Tven je bio prvi turistički vodič koji je praktično osnovao memorijalni turizam

Slika


MARK Tven je bio prvi turistički vodič koji je praktično osnovao memorijalni turizam. On je samo nekoliko godina posle Krimskog rata vodio turiste u obilazak Sevastopolja, pa im je čak savetovao da ponesu šrapnel kao suvenir.

Od tada posle svakog rata ostanu bolne uspomene, ali i spomenici koji predstavljaju mesta hodočašća. Više od 20 miliona turista godišnje poseti lokacije na kojima su održane važne bitke. Očekuje se da će taj broj s vremenom biti sve veći, jer će 2014. godine biti obeležena stogodišnjica Prvog svetskog rata i 70 godina od „dana D“, zbog čega su u jeku obnove urušenih spomenika i organizovanje novih tematskih tura. Ratni, memorijalni ili turizam sećanja u Evropi doživljava pravu ekspanziju.

Povećano zanimanje za istoriju delom je posledica toga što živimo u konfuznom vremenu, u svetu koji je, izgleda, izgubio oslonac - kaže Stefan Grimaldi, direktor Memorijala u Normandiji. - Ljudi pokušavaju da pronađu svoje mesto u sadašnjosti tako što žele da razumeju prošlost.

I u našoj zemlji su posle Drugog svetskog rata redovno organizovana putovanja „stazama boraca“, a ekskurzije su morale da obuhvate bar dva mesta gde su se odigrale ofanzive. Međutim, poslednjih decenija, posle godina omalovažavanja žrtava, mesta stratišta srpske vojske više posećuju strani nego domaći turisti.


Slika


Godišnje „Sremski front“ poseti 7.000 turista i među njima je više Slovenaca i Istrana nego domaćih turista - kaže Miroslav Janjić, direktor Turističke organizacije Šid. - Slobodno mogu da kažem da 70 odsto đaka naše opštine nije videlo spomenik. Istina, mi smo preuzeli spomen-obeležje tek ove godine od „Rateks komerca“ i imamo velike planove, poput projekta „Zapadna kapija“, kojim bismo privukli neke od osam miliona putnika koji stignu do nas.
Sremski front je formiran 21. oktobra 1944. godine, odmah posle oslobođenja Beograda, kada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije Sovjetskog Saveza prešle preko reke Save i otpočele teške borbe koje su trajale sve do 13. aprila 1945. godine. U toku 175 dana žestokih borbi na Sremskom frontu poginulo je više od 13.000 naših boraca, 163 vojnika partizanske brigade „Italija“ i 1.100 vojnika i oficira Crvene armije.

Posle obilaska prelepog parka „Sremski front“, izlet se obično nastavlja odlaskom u Galeriju Save Šumanovića u Šidu, a zatim sledi obilazak spomenika Filipu Višnjiću, vinarije „Molvin“, „Zasavice“ ili Sirmijuma.

- Pripremili smo brošuru i kratak film na ruskom jeziku s kojim ćemo nastupiti na Sajmu turizma u Moskvi - kaže Janjić. - Takođe planiramo da pošaljemo dopis Ministarstvu obrazovanja u kojem bismo predložili da petim razredima u ekskurziju uvrsti posetu „Sremskom frontu“, što je predviđeno nastavnim programom.

Pismo iste sadržine Ministarstvu prosvete poslaće i Turistička organizacija Kragujevca, jer smatraju da bi tura do „zavičaja moderne Srbije“ imala edukativni sadržaj.


Slika


Svuda u svetu čuli su za „Šumarice“ i „fiću“, pa nema razloga zašto to ne bismo promovisali - kaže Snežana Milisavljević, direktorka TO Kragujevac. - Napravili smo programe u okviru kojih će posetioci moći da vide gde su osnovani prvi sud, prva gimnazija i teatar, ali i da čuju priču o ratnoj prestonici. Pošto je ulaz besplatan, a park se prostire na 352 hektara, mi ne znamo koliko imamo posetilaca, jer mnogi dođu samo da se prošetaju, a u muzej ne uđu i ništa ne saznaju o mestu u kojem su bili.
Najpoznatiji spomenik je „Peto tri“, ali svi posete i „Kristalni cvet“ (gde su sahranjeni čistači cipela) i 30 humki streljanih građana. U muzeju se čuvaju potresna dokumenta u vezi sa 21. oktobrom 1941. godine, od kojih su najtragičnije poruke streljanih građana napisane u poslednjim trenucima života, predmeti i fotografije nađene kod njih.

Milionska zarada

SA 155 ratnih muzeja, memorijala i istorijskih lokacija koji su prošle godine privukli 6,2 miliona turista, što je donelo zaradu od 45 miliona evra samo od ulaznica, Francuska važi za lidera u memorijalnom ili „turizmu sećanja“. Više od 45 odsto gostiju bili su stranci.

Najpoznatiji muzej je Mou, kod pariskog „Diznilenda“, u kojem se mogu videti američke žvakaće gume iz 1917. godine, drvene noge, pisma, satovi, četkice za zube iz rovova i mašinke i bombe iz Drugog svetskog rata.


vecernje novosti

Stranica 2 od 3 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/