Kolumne

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Nema zemlje za Snoudena

Jedan je zarobljen u ambasadi Ekvadora u Londonu, drugi na moskovskom aerodromu. Obojica su grešni jer su objavili "rat" američkom licemerju, velikoj demokratiji koja drži vakelu o slobodi i ljudskim pravima celom svetu. A kada su Džulijan Asanž i Edvard Snouden dokumentovano razgolitili američku politiku sile, manipulacije i prisluškivanja svega i svakoga, pa čak i najbližih zapadnoevropskih partnera, dvojica "zviždača" ostavljena su na cedilu.

Njihov primer ne razotkriva samo Belu kuću o čijoj spoljnoj politici većina ljudi širom planete nema dobro mišljenje i zbog čega se SAD po pravilu nalaze u vrhu lista najomraženijih zemalja.

Što bi se reklo, sve smo to znali i pre nego što smo uz pomoć Vikiliksa zavirli u tajne depeše američke diplomatije ili preko "trenutka istine" mladog informatičara Snoudena shvatili kako funkcioniše američki "veliki brat".

Njihov primer odbačenosti od ostatka "slobodnog" sveta i skandalozno ponižavanje bolivijskog predsednika čiji se avion prinudno spušta i pretresa sa sumnjom da "švercuje" Snoudena razobličava još više sve one koji se hvale da nisu američke pudlice, da pripadaju slobodnom i autentičnom svetu koji vodi sopstvenu politiku.

Postoje samo dva moguća razloga zašto se od 20 i kusur zemalja kojima je Snouden podneo zahtev za politički azil nijedna od njih do sada nije usudila da pozitivno odgovori.

Prvi i veoma jednostavan jeste taj da se plaše šta će reći u Beloj kući. Kako bi se to zabijanje trna u oko, ta bela rukavice bačena u natmureno lice planetarnog gospodara rata moglo okončati na domaćem terenu. Da li bi i na njihovim ulicama preko noći narod "spontano" mogao izaći na ulice, buneći se zbog zelene oaze u centru Istanbula ili zbog fudbala(!), kao što je započelo u Brazilu, najfudbalskijoj zemlji na svetu.

To što su u tom strahu zemlje poput Nikaragve može se prihvatiti s razumevanjem. Ali od čega strahuju Kina i Rusija, države koje umeju da uzvrate packe kad im Amerikanci zaviruju u dvorište i arogantno drže predavanje o demokratiji i ljudskim pravima?
Ne bi se moglo reći da je strah, već čista računica da će koliko sutra neki ruski ili kineski Snouden sleteti na aerodrom "Džon Kenedi" i zatražiti politički azil, dok mu je jedini prtljag fleš sa najprljavijim tajnama Kremlja i Pekinga.

To vam je poput srpske vlasti i opozicije. Ne potežu ni u ludilu zakulisna finansiranja političkih stranaka. Znaju da će da im se vrati poput bumeranga. Otud ruski predsednik "uviđavno" poručuje Snoudenu da bi mu Moskva rado dala utočište, umesto što ga više od 20 dana drži na tranzitnom delu moskovskog aerodroma, samo ako se on smerno obaveže da neće više širiti prljav veš njegovog prijatelja Obame.

Da je Snouden pristao, bacio bi u vodu sav dosadašnji rizik, a neki kažu i ludost, da ugodan život sa devojkom na Havajima i godišnjom platom od 200.000 dolara, zameni za lice s poternice zarad robinhudovskog vraćanja istini.

Još manje se mladi Amerikanac može nadati da će mu vrata otvoriti države poput Francuske i Nemačke. Odavno među Francuzima nema jednog Zole koji bi sa svojim "optužujem" naterao revolucionarni duh Gala da ponovo predvodi slobodni svet, ovoga puta protiv američkog "big meka".

Od Nemaca kojima predstoji novi trgovinski sporazum sa SAD nije se ni toliko moglo očekivati, bez obzira što Angela Merkel najbučnije od evropskih zvaničnika postavlja pitanje zašto ih jenkijevski veliki brat posmatra i prisluškuje.

Ako i ne bude zemlje za Asanža i Snoudena, njihovi hrabri i rizični potezi poslužiće, osim za neka filmska scenarija, nažalost i za upozorenje budućim uzbunjivačima koji bi u nekom momentu naivnosti mogli pomisliti da istina može promeniti svet.

vestionline

G o o g l e

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Na slovo, na slovo, recimo EU

Gledam Dačića i Nikolića na Jelačića placu, slave ulazak Hrvatske u EU. Smeju se, Dačiću lice da ne prepoznaš, stoji pored Tačija, a grimasa rasterećenog čoveka. Vučića nigde, ne pripada mu ta poseta po protokolu, a i što da se platka kada ne mora. Nego se lepo prihvatio hrasta nasred autoputa, urla, preti. Bogami, veličina. Pokupio je sve pozerske fazone Miloševića, Šešelja, Đinđića, Koštunice... Voli narod to, tu harizmu. I kada neko viče.

Gledam pre neki dan Tomu na manevrima u maskirnoj uniformi, ćopa ispred stroja, pozdravlja zastavu... Pomislim, možda se maskirao da ga ne privežu za metu. Ma ne, vojska nam je sada plaćenička, vojnici su zbrinuti socijalni slučajevi, a oficiri lakeji svake vlasti.

Gledam vojsku u egipatskim gradovima, ne daju da se zemlja raspadne, a narod zarati, predsednika nešto ne brenuju, a i šta će im kada je već bivši. Drago mi je zbog njih, a sve mi se džigerica steže kada se setim generalskih trbonja u JNA i kako su nas lako dali. A onda se setim Tome u maskirnoj uniformi, pa mi džigerica dođe pod grlo. Lepo mi je rekao doktor da se čuvam.

A i što da se sekiram, pa zar nismo lepo istrgovali. Eto, kaže Vučić, za budućnost naše dece. Pa smo dali ono preostalog jada na Kosovu, baš kako je Ahtisari lepo evropski zamislio. Pa zatvaramo uši, oči i usta, kao ona trojica majmuna, kada treba da pogledamo ka Srpskoj. Ali, tamo žive Bosanci, objasnio nam je Toma.
I dobili smo to "zeleno svetlo", pa datum za koji se ne zna koji je... I šta još? Zaboravio sam... Ah da. Nismo dobili ništa.

Bilo je u Srbiji ljudi pametnih, koji su znali kako se trguje. Eto, setio sam se kada sam bio mali, pa gledao Miću i Aćima u emisiji "Na slovo, na slovo" i teksta Duška Radovića. Toma se tada već bavio grobljem, pa možda nije gledao, a šta su ova dvojica radili ne znam. Ali sve ih nešto zamišljam kako igraju klikere ispred svojih zgrada, dok oko njih bauljaju ćoravi i ćopavi mačići. Jeste, umeju deca da budu zla. Neke to ne napušta do kraja života.

Ali, raspričao sam se. Neka malo Dušku Radoviću, ionako je bio pametniji i bolji trgovac.

Hoćete li da se menjamo?
- Ja bih vama dao nešto staro a vi meni dajte
nešto novo.
- Ne, ja ću vama dati nešto ružno, a vi meni dajte nešto lepo.
- Ne, ja ću vama dati nešto malo, a vi meni dajte nešto veliko.
- Ne, ja ću vama dati nešto pokvareno, a vi meni.
- Ne, hvala!

- Hoćete li ovako? Ja bih vama dao krivo, a vi meni nešto sivo.
- Ne, ja bih vama mogao pokloniti nešto ljuto, a vi meni poklonite nešto žuto.
- Ne mogu. Mogu vam dati nešto belo, a vi meni poklonite celo.
- Ne, ja vam samo mogu dati nešto čitko za nešto pitko. Mogao bih vam dati nešto kratko, a da za to kratko dobijem nešto slatko.
- Kratko za slatko? Ne pada mi na pamet!

- Čekajte. Ako hoćete da se menjamo - mogu vam dati ništa, a vi meni poklonite nešto. Dobro, daću vam parče, a vi meni dajte celo.
- Ne, ne. Mogu vam dati dva zla za jedno dobro. Pazite dobro. Dva zla!
- Ne, to ja ne mogu. Evo dajte mi šest i ja ću vam pokloniti pet.
- Ne, hvala. Ako imate tačku, ja ću vam pokloniti tačku.
- Imam tačku, ali tačku dajem za mačku.

- Dajte mi tačku i značku, a ja ću vam pokloniti mačku.
- Ne tako se ne možemo menjati!
- Vratite se. Najbolje je da promenimo mesta. Tako. Sad smo se menjali. Mesto za mesto.

- Neću da menjam mesta. Vratite mi moje mesto. Tako. Neću mesto za mesto.
- Dobro hoćete li ovako. Da ja vama dam "nemam", i još nešto, a da vi meni date "imam".

- Ne, ja bih vama dao "neću" za "hoću". Ako hoćete?
- Neću.

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Usekovanje zapisa

Komunisti su mislili da je istorija počela '45. Vučića su ubedili da je počela 2012. Oni su rušili oltare i čupali brade popovima, zarad nove budućnosti. Ovaj bi da pod testeru baci drevni zapis star 600 godina, zarad istog cilja.

Videli smo kako su nas oni usrećili, a bogme nam je kristalno jasno gde će nas ovaj odvesti.

Zna vlast da pomuti razum, isto kao i slava. Ne može svako da bude Novak Đoković, da bude zver na terenu i jagnje van terena. Da ignoriše euforiju koja ga prati, da pomogne nevoljniku, odigra fudbal u humanitarne svrhe, zajebava se sve u šesnaest...

Vučić nije Đoković. On je, kako bi se reklo, kao Marej koji posle 0:2 na Vimbldonu urla na samog sebe i psuje tako da se i komentator izvinjavao što gledaoci to moraju da slušaju. Vučiću su neki rekli da je, da prostite, u'vatio Boga za bradu, pa je prezrivo odbacio palanački mentalitet kome je tradicija preča od Evrope.

Vi ćete meni, majku li vam seljačku i bundžijsku, da kvarite Veljin autoput?! Seci, razvaljuj!

A zapis pamti, i sveti se. Ko misli da je to paganska legenda, taj je duboko zabrazdio u evrounijatstvo, taj se, već pomenuti, odrekao svoje tradicije zarad mrve vlasti, za koju misli da je neograničena, ali se vara. Grdno.

Otići će i on, već pomenuti, na istorijsko smetlište, čim gazde iz Vašingtona, Brisela, a bogami i Moskve, procene da je ispušena lula. Eto mu Borisov, eto mu Đinđićev, Slobin primer, pametnom dosta.

Gonjeni košmarnom prošlošću, za koje im gazde rekoše da je mračna i da je red da je okaju, osiono gaze stazom potpunog nacionalnog sloma, bednog samoporicanja, rušenja svega svetog. Vučić i Toma, dva jahača srpske apokalipse, koji će (privremeno) pranje biografije platiti našom kožom, našom istorijom i našom budućnošću.

Kaže pokojni partizanski komandir Simo Dubajić da je deset godina služio komunizmu, a da se pedeset godina zbog toga kajao. Bojim se da naprednjačkom dvojcu ni deset života neće biti dosta da sve svoje grehe okaju.

A hrast-zapis stoji. Radnici neće i ne smeju na njega. Kažu, čak su i Azerbejdžanci, muslimani, glavni izvođači radova na autoputu ustuknuli i poručili: na vašem mestu, mi se ne bismo igrali.

Naša vlast voli da se igra. Svojim i našim glavama. Legitimnu skupštinu Kosmeta koju izglasaše "otpadnici" od Dačićevih i Vučićevih centrala, rešeni da kažu "ne" izdaji, čuveni Drecun i još čuveniji espeesovski portparol proglasiše udarom na državu i poguban potez koji "slabi poziciju Beograda".

A izdaja, gospodo? Je li to vaša pozicija? Koju su vam to drogu poturili u heroin, jer cenim da nema para kojim bi mogla da se plati takva antisrpska svinjarija?

Samo se vi šetkajte i glumite Srbende: Vučić kao admiral pozira sa Rogozinom, Toma odlučnim korakom u NATO čizmicama obilazi vojne položaje, šaren ko uskršnje jajce. Ubi se narod od sprdnje dok vrhovni komandant razbijene vojske nepostojeće zemlje zuri kroz durbin, sličan Džordžu Bušu Mlađem, ali taman toliko pametniji da durbin ne okrene naopako.

Kosovske Srbe ste razbili, alal vam ona stvar, ova u četvrtak napravljena Skupština je samo očajnički trzaj pre nego što stranačke centrale ne namignu Tačiju i daju mu blagoslov za disciplinovanje protivnika srpskog puta u ponor.

Nije se džaba Ivica cerekao sa Tačijem, nije valjda zalud Toma prećutao kad je Ivo prisvojio Teslu i Andrića, za koji moj je Mrkić izljubio šiptarskog kolegu. Njihova je žrtva ogromna, zar da šaka ajduka i bundžija sve to upropasti...

Otišli smo mi, da ne kažem gde, ali zapis ti, Vučiću, ne damo. Preživeli su Šumadinci i gore i silnije, sitni ste vi za njihovo srce i njihov inat.

Palanački.

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Zblanuti

Pitaju me neki čitaoci zašto stvari ne nazovem kako Bog zapoveda; zašto ovo što radi (sa Kosovom) Trojka srpske apokalipse ne nazovem pravim imenom i prezimenom? Ime je, po njima, izdaja, a prezime zločin. Zato što, odgovaram, ne mislim da je u pitanju puka izdaja, a za zločin ćemo se već složiti.

Dejan Lukić

Kažu da u čuvenom Dušanovom Zakoniku, među predviđenim drakonskim kaznama za najteže zločine, figuriše i sankcija vađenja očiju, ali da su iz nje izuzeti stari, bolesni i "zblanuti".

Dešava se, tako, u životu naroda i država da vreme u politički vrh izbaci, nekada bolesne kakav je bio (mentalno) Adolf Hitler; nekada stare (kakvi su bili mnogi od Zaratustre do Mahatme Gandija, a ponekad, bogami, nedorasle i zaista "zblanute".
Car Dušan bi našu Trojku Zblanutih glatko oslobodio svake odgovornosti za zločin koji čine, baš kao što se na današnjem sudu oslobađaju maloletni i neuračunjljivi za svoje postupke.

Samo zblanuti um je mogao da tapiju koja mu nije porodična babovina trampi za veresiju ničega, pa makar to bilo ništa od takozvanog datuma. Samo zblanuto rasuđivanje je moglo da u Briselu zabije glogov kolac u kosovski pupak Srbije i ispregovara i parafira papir kojim, u korist vlastite štete, stabilizuje ono što je Zapad destabilizovao bombama, sankcijama i satanizacijom srpskog naroda.

Samo zblanuta psiha je mogla da prostačko otpisivanje Kosova ("normalizacija", "intregrisani prelazi", zajednica nekakvih opština itd.) trampi za nedobijeni datum o početku nedefinisanog početka pregovora o ulasku - nikada - u "EU nešto" što se i samo agonizirajuće bori sa životom...

Ali, nije samo Kosovo slika i prilika neograničnenih kreativnih mogućnosti zblanute politike. Zblanutost je visoko kreativna u mazohističkoj proizvodnji vlastite štete. Da li vam je promaklo, na primer, da je zblanutost koliko juče zabola do balčaka i srpski glogov kolac u slabinu ni krive ni dužne Belorusije onog trenutka kada je obožavana im Evropska unija objavila da namiče sankcije Lukašenku. Ništa našoj zblanutoj diplomatiji ne znači, pri tome, fakat da Belorusija nije priznala, niti smera da prizna nezavisnost Kosova. Niti zblanutima pada na pamet da se Lukašenku oduže makar tako što će držati jezik za zubima.

Evropski savet 31. maja je odlučio da se Siriji koja, uzgred i takođe, nije priznala Kosovo baš kao i Belorusija, produže oštre sankcije. Sirija nam je oduvek bila prijateljska zemlja; u vreme bombardovanja i zapadnih sankcija krišom nam je doturala naftu. Ali ništa zato; zblanuta diplomatija u Beogradu, da bi još malo poduprla taj datum koji ipak nije dobila i to članstvo koje neće dobiti, odmah je, baš onako zblanuto i neuračunljivo, zapristala uz sankcije Siriji. Mada je naša pretnja da ćemo Sirijicima zapletenim u krvavi rat sa džihadistima Al Kaide, Nusre i Zapada udariti i mi naše sankcije, pogubna za Sirijce koliko bi bila, recimo, pretnja Albanije Makedoniji da joj više neće izvoziti bozu ako bude ugnjetavala Šiptare u Tetovu. I može se samo pretpostaviti koliko je bilo razočaranje u Miloševoj što su nas u tom uvlačenju u stražnje predele Briselu, preduhitrili - pa udarili svoje sankcije Siriji - takve monumentalne veličine od država kakve su Lihtenštajn, Albanija, Makedonija, Gruzija i - ko bi drugi nego, međunarodni geostrateški gorostas u kome neugasivao treperi evroatlantska luča "svijetle majske zore".

Odavno je već rečeno da se sloboda robova meri dužinom lanaca. Da, ali zblanutim njihovo robovanje promašenim idejama koje, uz to, nemaju alternativu, dolazi kao sadomazohistima bičevanje po vlastitom telu. Što su lanci kraći i udaranje žešće, uživanje je veće.

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Ovan (Rekonstrukcija nepostojećeg)

Pošto smo se rešili problema Kosova i dobili zeleno svetlo, radi budućnosti naše dece (A. Vučić), na redu je rekonstrukcija vlade.

Tako i treba. Idemo dalje, što bismo razmišljali da li ćemo sledeći put da bude svetlo drap ili liht roze. Ne uljuljkujmo se na lovorikama, učinimo da vlada bude još bolja (I. Dačić)

Mali korak za Vladu, ali nije velik za Srbiju.

Iskreno, ne brine me koga će da smene, već koga će da dovedu. Da živimo u normalnoj zemlji još bih se obradovao što neće više da me zajebavaju Mrkonjić i njegova pevaljka koja budžet košta jednog druma po koncertu.

Ili Žarko Obradović. Pobogu, pa učitelji su u stanju da uhvate decu sa puškicama i kada došaptavaju odgovore, a ministar prosvete ne može dve godine zaredom da obezbedi pošten prijemni. Navika, valjda je to naučio još devedesetih kada su krali izbore. Đaci sve nepismeniji, ekskurzije sve skuplje, roditelje pljačkaju zbog "kombinacija" s turističkim agencijama, škole iznajmljuju pevaljkama u tangama za snimanje spotova. Kupleraj od prosvete, vlasti i države.

I šta je tu čudno, pričaju mi ljudi sa izvesnog naučnog instituta Univerziteta u Beogradu kako mesecima nisu mogli da dobiju novac za osnovne potrebe. Ne zato što novca nije bilo. Bilo ga je. Nego nadležni nisu stigli da obave jutarnji administrativni posao. Stalno bi im odgovarali: "Ima novca, dobićete, šta ste navrli..."

Kafana je uvek preča. A zna se i koja. Uostalom, otkriću vam kako govore u prosveti za ministra: "Možeš da isteraš čoveka iz Berana, ali ne možeš Berane iz čoveka." A znam da sam nekoga ovim naljutio. Ali nemojte, reč je samo o ministru.

I nikom ništa ni posle afere s krađom testova. Ali kako Vučić da se okomi na kadar SPS-a, kada je njegov kadar na čelu Službenog lista, ustanove iz koje su testovi ukradeni. Reč je o Radošu Ljušiću, članu Predsedništva SNS-a.

Pa to bi trebalo da bude ozbiljna ustanova. Ne svede se sve, na primer, na zapošljavanje preko veze supruge novopečenog ambasadora koji je pred smrt rešio da se ženi i ode u diplomate.

Pa i ovaj Vučić sada navro svoje da menja. A raspolaže kadrovima ništa boljim od SPS-a.

Onaj Bačević doveo Kineze da pogledaju Moravu, a mora i to neko da plati. Hoće čovek da gradi kanal do Soluna kao da imamo novca za to, a ni Dunav nismo u stanju da iskoristimo. Brodarstvo nam odavno istrulilo nasukano u blatu. Čovek priča u Vranju da će da budu luka na sedam mora, a nema čime da otplovi do Bezdana, ni robu da natovari na barže.

Knežević puštao da nas truju mlekom s aflatoksinom, s Vučićem i Dinkićem prodaje oranice Arapima kao da im je očevina. A ne mari što te oranice imaju svoje vlasnike, kojima su oduzete. Uostalom, Knežević izgleda nije ni viđen za odstrel. Dobar je, poslušan, Koristan kao što je bio i Tadiću. Dok je bio.

O Petkoviću da se ne govori, ovo je jedina zemlja koja ima Narodni muzej koji ne radi. Proverio sam, nije ni u Beninu tako. Ali, koga briga.

Kada Vučić iz prve ruke nije imao makar pristojne, kako će sada da ih nađe na dnu stranačkog lonca. Koga? Koji je estradni menadžer posle Saše Mirkovića na redu.
A sada vrhunac. Navodi se da je Vučić rešio da da lični primer i ostane samo prvi potpredsednik Vlade, a da ministarstvo vojno prepusti Aleksandru Vulinu, poslušniku JUL-a iz najmračnijeg perioda tog režima, kada se umiralo u ruševinama, tuklo za hleb, a politički protivnici ubijali. Čoveku koji je napustio mesto šefa Kancelarije za KiM, kao nezadovoljan posle svega što su Vučić i Dačić radili s Kosovom, a zašta bi im nekada u Srbiji sledovalo da omaste kolac. Pa se Vulin vratio, naravno, što da ide s jasala.

I šta vojska da radi s takvim čovekom. Kako da ga iskoriste osim možda da ga uzmu pod miške kao ovna, pa navale da razbijaju neku kapiju. Nije srednji vek? Pa nije, ali nam je oprema za muzej. I šta je sledeće, da Vučić izvuče onog Drecuna za načelnika Generalštaba. Još jednog poslušnika svih režima koji su hteli da ga uzmu, pa evo i Vučićevog.

Uostalom, kada im je Toma vrhovni komandant...

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Alisa u zemlji čudesa

Rukometni klub Atletiko iz Madrida, jedan od najboljih u Evropi, objavio je juče bankrot. Nema više love, kasa se ispraznila, tačka. Kad i ako se finansijska situacija promeni, igrači će ponovo na teren, biće im dobačena lopta u ruke, pa nek' se snalaze. Španska vlada se nije oglasila tim povodom niti će, koliko se zna, stavljati na dnevni red tužnu sudbinu ovog posrnulog sportskog diva.

Da je kojim slučajem Atletiko, sve sa rezultatima i trofejima, srpski klub, Dačić i Vučić sigurno ne bi dozvolili njegovo potonuće.

Jer se u suštini slažu sa ocenom Nebojše Čovića koji smatra da je "filozofija ili ideja nestanka Crvene zvezde ravna varijanti nestanka Srbije". I još kaže kako "niko normalan ne može da se raduje što se Zvezda nakrivila, što je u krizi, jer ako se taj brod prevrne, prevrnuće se i srpski fudbal".

Da Srbija ne bi nestala i da se taj brod ne bi nakrivio, posle javnih apela čelnika Zvezdinih fudbalera i Partizanovih košarkaša da im država obezbedi neku kintu kako bi se izvukli iz poreskih dugova, Alisi Marić, aktuelnoj ministarki sporta i razonode, naređeno je da sedne i napiše pismo ohrabrenja crveno i crno belima.

I Alisa napisa: da su prvi koraci već učinjeni, da će Srbija pomoći, ali (da ne bude zabune) nikako iz budžeta ili novcem javnih preduzeća, već - pazite sad - iz privatnog privrednog sektora, i to u duhu preporuke da se pomogne sportu.

(Ako država dovodi privatnog sponzora, kakve će onda biti njene obaveze prema tom spasiocu?!)

Mudra je Alisa, naročito otkad se vratila iz službene posete Azerbejdžanu fascinirana tamošnjim, kako se izrazila, neograničenim državnim budžetom za sport, pa je u pismu zvezdašima i partizanovcima dopisala i to da "država ne može nepovratno da ulaže novac u klubove". Znači, ulagalo se, imalo se, moglo se, i to nepovratno?!

Da li je tome zaista kraj?

- Neće se dogoditi da država plaća klubove iz budžeta, osim ako se značajno ne promeni Zakon o sportu - poručuje Alisa i sama zbunjena stanjem stvari. Rado bi da uvede red, odnosno da se, kako objašnjava, ubuduće zna "koji to procenat profita odlazi kojim klubovima i kako se vrši pravedna raspodela".

Ako se to ne promeni onda je to "eldorado potencijalne korupcije", otkriva ministarka Ameriku u Srbiji i klubovima poručuje kako će, bogami, "morati da otvore svoje knjige i pridržavaju se načela koja važe za sve u Srbiji".

Ajde da to dočekamo pa da umremo?!

Alisa pokušava da bude i duhovita pa konstatuje da "ne postoji budžet koji može da finansira klubove, osim možda u diktaturi proletarijata".

Pita i da li se zna koliki je budžet jednog fudbalskog ili košarkaškog kluba u odnosu na reprezentacije i sportske saveze? I odgovora da ne zna i to zato "što poslovanje klubova nije ni približno transparentno".

Ipak, Alisa, koja skrušeno priznaje da još nije čula da iko insistira na privatizaciji klubova, obećava da nijedan neće otići u stečaj!

Jer Srbija ne da svoj Atletiko, ma kako mizerne rezultate imao!

Kažu oni koji se razumeju u te stvari da u normalnim zemljama klubovi moraju da zarađuju - od ulaznica, od prodaje igrača, od reklama, televizijskih prava... Zašto bi se naši mučili sa tim kad imaju državu.

Koja će na kraju, bez obzira na Alisine dileme, ipak dati pare.

I Zvezdi i Partizanu. Iz budžeta ili javnih preduzeća, svejedno, naći će već neki način.
Ko ne veruje, neka pita Vučića. Ako prećuti odgovor, znaće ga Dačić

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Ko je prvi počeo?

Današnje afere s prisluškivanjem i uhođenjem "svih od strane svih" imaju svoju predistoriju u godinama koje i nisu tako daleko. Iz hladnog rata ušlo se odmah u ledeni mir, a nepoverenje između Istoka i Zapada nije bilo jedino na talonu - ni na Zapadu vlade savezničkih država nisu verovale jedna drugoj, pa su špijunske službe svuda imale i dalje pune ruke posla. Dakle, rat kao da nije završen, niti je pad gvozdene zavese promenio nešto u svesti svetskih moćnika.

Ovo je neprimećeno potrajalo naredne dve i po decenije posle pada Berlinskog zida, da bi tek sada neki zanimljivi detalji, pa i ucene - isplivali na površinu, doduše stidljivo, ali ipak.

U centru ove priče je vodeća evropska ekonomska sila Nemačka koju su posle Drugog svetskog rata Amerikanci hitro podigli na noge ne bi li poslužila kao bedem pred sovjetskim trijumfalnim pohodom po Istočnoj Evropi.

Ipak, gazde iz Vašingtona, posle najvećeg rata u istoriji čovečanstva, pokrenutog s nemačkog tla, nisu baš bezrezervno verovali Nemcima koje su budno nadgledali uz pomoć svojih trupa u tamošnjim bazama, ali i uz podršku moćne mašinerije za prisluškivanje.

Tako se stiglo sve do 1990. godine.

Zapadni saveznici su odobrili ujedinjenje Nemačke tek pošto su se čelnici u Bonu obavezali na to da će se odreći dela svog suvereniteta. U tom prelomnom trenutku novije nemačke istorije, zapadnonemački državni vrh je progutao knedlu i odobrio obaveštajnim službama SAD i Velike Britanije da nastave posao i vršljaju na nemačkoj teritoriji kao u posleratnim godinama, kada su poraženu zemlju podeljenu na okupacione zone, čvrsto držali pod svojom kontrolom.

Bez pristanka Nemaca (kancelar Helmut Kol, šef diplomatije Hans Ditrih Genšer), britanska premijerka Margaret Tačer zasigurno bi zaustavila proces ujedinjenja dve Nemačke, obelodanio je juče autor teksta na jednom nemačkom internet sajtu.

Naime, tokom čuvenih razgovora 2+4 (dve nemačke države+SAD, Britanija, Francuska i Rusija) zapadnonemačka strana morala je da garantuje zapadnim silama da će one smeti i nadalje legalno da špijuniraju u Nemačkoj. Zvanično, o tome nije bilo reči, ali su Amerikanci iza kulisa sve ovo isposlovali i utanačili, tvrdi nemački novinar Erih Šmit Enbom.

Zapadnim silama su nemački domaćini još 1968. godine prostrli crveni tepih za uhođenje, usvajanjem zakona G-10, koji je kasnije nazvan "najvećim grehom u istoriji pravne države". Taj zakon je 2001.godine samo delimično menjan i on je danas uporište za saradnju Telekoma i nemačke obaveštajne službe BND.

Strane obaveštajce u današnjoj Nemačkoj zanima uglavnom industrijska špijunaža, a tek potom vlastodršci u Berlinu. Posle ujedinjenja su zapadne službe budno pratile proces jačanja ekonomske saradnje Nemačke s Kinom i Rusijom, ali i rast izvoza naoružanja u vreme prve vlade Angele Merkel. Nije zanemarljiv ni nadzor zapadnih sila nad vodećom ulogom vlade u Berlinu u prevladavanju finansijske krize u Evropi jer Amerikanci i Englezi ne žele tu da dožive bilo kakvo iznenađenje.

Tako smo stigli do aktuelnog skandala sa otkrićima Edvarda Snoudena o neverovatnim razmerama američkog špijuniranja ostatka sveta. U prvi mah se mnogima učinilo da će ova priča uzdrmati čovečanstvo, ali već pomenuti Erih Šmit Enbom, kao vrhunski poznavalac rada obaveštajnih službi, mirno tvrdi da će cela afera uskoro (za tri-četiri nedelje) potonuti "u pesak".

Krunski dokaz za ovako smelu tvrdnju je već na stolu: Evropska unija je zagalamila na SAD zbog špijuniranja njenih institucija, ali nije ništa postigla tom kuknjavom. U Vašingtonu se niko nije obazirao na zapomaganje iz Brisela. I to je kraj.

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Inženjeri svesti

Ko je u ovakvoj današnjoj Srbiji pomerio pameću? Da li je to narod koji sve siromašniji, poniženiji i nezadovoljniji ćuti? Ili su to njegovi politički prvaci koji su tvrdoglavo stupajući na kapitulantski put bez povratka ušli u rizik koji nas, ne daj bože, vodi u nove sukobe, međusobna trvenja i uništavanja, iako smo sve manji i nevažniji?

Ludilo danas u Srbiji ipak ima sistem, a skriven je u često pominjanoj tački 3 vaspitanog nemačkog ultimatuma, koji nam je isporučen pre nekoliko nedelja i vrlo je jasan: promeniti svest Srba. Time se može objasniti kako je moguće da jedna država kakva je Srbija zvanično ne skida vapijući pogled za pomoć s onih koji su je pre toga milosrdno bombardovali, pa joj oteli teritoriju, pa je na kraju ucenjuju i govore da i ona i njeni podanici mora drugačije da misli i delaju nego do sada.

U takvim okolnostima srpski politički prvaci nam, kao saučesnici ovog svojevrsnog mentalnog inženjeringa, govore da je upravo u toku obračun s mitovima. Najveći deo duhovno i materijalno osiromašenih Srba, zatrovanih koktelom rajetinskog i neokolonijalnog mentaliteta, ne pruža ni elementarni otpor samoodržanja, prepuštajući se političkom tretmanu namenjenom profilu idiota koji odavno ne misle svojom glavom.

Sva ova pitanja i dijagnoze roje se posle još jednom ponovljenog saznanja da će Srbija, uprkos tome što je briselskim sporazumom dobrovoljno ukinula sopstvenu državnost na Kosmetu, ostati uskraćena za ulazak u EU najmanje još sedam-osam godina, budući da je najavljeno stopiranje prijema do 2020. godine. Umesto datuma, zelenog svetla ili nečeg trećeg manje-više opipljivog, Srbi su po ko zna koji put dobili šarenu lažu.

Pitanje: ko je u Srbiji lud? - postavlja se, jer uprkos ovakvom epilogu srpskog evropskog puta, u miloj nam otadžbini nastavljaju da bez stida objavljuju podatke o tobožnjoj istorijski neviđenoj podršci, najpre prvom potpredsedniku Vlade, a potom i stranki na čijem je čelu. Aca Nacionale stavlja se po popularnosti u isti rang sa Noletom, novine vrve od rezultata istraživanja agencija za javno mnjenje za koje su čuli samo u užoj familiji tamošnjih zaposlenih.

Naprednjački spin majstori prodaju nam zadovoljstvo naroda u ogromnim količinama. Sve manje je novca za život, država nam je sve kraća, sa perspektivom da se taj proces nastavi, oni kojima samopoštovanje još nije do kraja uništeno imaju osećaj gađenja pred poniženjima i samoporicanjima kojima nas iz dana u dan izlažu naše političke vedete, ali je zadovoljstvo naroda i podrška Tomi, Aci i neznatno Ivici - fantastična. Laž se u ovoj tehnologiji manipulacije odavno predstavlja kao istina, namazanost i lukavstvo kao odlika nekompetentnih i neukih prodaje se kao mudrost, a licemerje koje preovladava u odnosu sa sopstvenim biračima naziva poverenjem.

Ako je već toliko zadovoljstvo naroda i poverenje u vlast, otkuda priča o prodaji magle zvana - rekonstrukcija Vlade Srbije. Kada nam istraživanja govore da vladajućima raste rejting, a narod se svakodnevno ubija od sreće zbog života u Srbiji, aman ne treba ništa menjati, ni rekonstruisati. Osim ako nas politički prvaci ne tretiraju kao prilagodljivu glupu masu koja može da se oblikuje na način kako to traži nemačka tačka broj tri.

Prvi rezultati i uspesi već su zabeleženi. I to upravo na duhovnom planu, gde su zahvati najkomplikovaniji, ali daju najbolje rezultate. Otuda je za današnju Srbiju prirodno da RTS obeleži 120 godina Krleže, a zaboravi istu godišnjicu Crnjanskog, da se sramnom skromnošću oduži 200. godišnjici velikog Njegoša, da zbog štednje gotovo zaboravi na Dan Tesle, ali se zato otvori za Milanski edikt... Stvarno, posle svega toga, ko je u ovakvoj današnjoj Srbiji - normalan?

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Zbogom moja šubaro i brado...

U Srbiji danas kad uzmeš novine, ili upališ televizor, više ne znaš šta je vest, a šta je vic. Internet sajtovi koji se sprdaju sa tmurnom stvarnošću sve više liče na one "ozbiljne". Šizofrenija, ali totalna.

Na primer, ko bi normalan pomislio da će predsednik crnogorske skupštine biti počasni govornik u srpskom parlamentu? Taj Ranko Krivokapić, gori od crnogorskog ustaše Sekule Drljevića, koji o Srbima govori sa takvom mržnjom da bi mu i Ante Starčević pozavideo.

Taman pomisliš: vidi, dobar vic, kad ono - stvarnost, Bože me sakloni.

Takođe sam mislio da je vic da Toma ide u Vimbldon da dune vetar u jedra Novaku u istorijskom finalu. Kad ono, eto ti predsednika među uvaženim gostima, namračio se ko gradonosni oblak, očigledno oteran u London voljom svojih genijalnih savetnika.

Pa se sve pita: šta ti je, crni Tomislave, sve ovo trebalo, da ti se ova dva bizgova iza leđa (rekoše mi da su glumci) klibere, arlauču i skarliču čim onaj njihov veretizni uzme poen.
Bivši vojvoda, tako namračen i nikakav, sanja lampek usred Ol Ingland kluba, o teške li ste, državničke obaveze, da znadoh šta me sve čeka vratio bih Borisu one džakove sa glasovima, pa nek se on lomata po svetu.

Tako, na primer, jedne bgd novine ustupaju dva kvadrata artije starletama (koje su naši đedovi malo drugačije zvali, da prostite) da poruče profesorki Univerziteta da je obična neostvarena i zlobna ženturina, za razliku od njih, mudrih i načitanih.

Dotična profesorka je, inače, oduševila čitavu srpsku javnost govorom svojim studentima, u kome je oplela i po alavoj vlasti, po nenormalnim roditeljima đaka i, naravno, po već pomenutim kur..., pardon, starletama.

U takvoj situaciji, umalo da poverujem u vest da će Pink direktno prenositi izbacivanje ministara iz Vlade, po uzoru na slavnu Farmu.

Ili da klinika u Beogradu otvara odeljenje za lečenje zavisnosti od vlasti, ili da Vučić preti hapšenjem zatucanog i antievropskog hrasta, ili...

Kažem, umalo, da poverujem, a onda vidim da je to satira sa Njuz neta, pa mi, pravo da vam kažem, lakne: dobro je, nije baš dotle došlo.

U Srbiji, brale, sve je manje normalnih, a zaraza je krenula sa samog vrha države. Širi se kao kuga, Ekrem postaje zvezda, vode se ozbiljne porodične (a i šire) rasprave da l' je u redu da pored žive, zdrave, a bogami i napupele Stanije pobedi Musliman.

Vučić više ne zna šta da radi, čime da privuče pažnju naroda, lopatom u medije trpa optužbe i optužnice, uhvatilo ga očajanje, da l' da uđe u Farmu, da l' u Velikog brata, ili u Prvi glas Srbije, ostane li van žiže javnosti ode popularnost u propast.

Zato je El prezidente Toma ovih dana sveprisutan. Prvo je vršio inspekciju vojničkih rovova, da ga želja mine za vremenom kad je upravljao grobljem, onda su ga oterali na mrski mu Vimbldon, a čim se vratio dokopao se pištolja.

Ne pravog, signalnog, doveli ga da otvori atletsku stazu, da osveži uspomene na vreme kad je njegov bivši šef vitlao pištoljem, ali pravim, po Beogradu (a i šire).

Sve mi se čini da ga savetnici mrze, jer mi nikako ne ide u glavu da tamo, u tom kabinetu, nema nikog da mu kaže: Stani, Tomo, brate rođeni, vidiš li na šta ličiš u toj maskirnoj uniformi?! Gde ćeš na Vimbldon kad ne razlikuješ reket od prahera?! Crni Tomo, bacaj taj pištolj, ličiš na neiživljeno dete koje se najzad dokopalo nedostižne igračke?!

Šta ostade od vojvode, Bogo moj... Čekam samo da raširi ruke i iz bijela grla zavapi: Zbogom moja šubaro i brado...!

Što bi reko drug Lenjin, čini mi se da će mu glave šumadijske doći mangupi u njegovim redovima, ovi što nikako da stisnu i kažu caru da je go.

vesti

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Programirani haos

Ko to tamo puca u Egiptu? Ko to tamo potpaljuje i raspiruje građanski rat? Čija je to hunta svrgnula i uhapsila demokratski izabranog predsednika? Ko to podržava vojni puč? I čije su to pare iza ovog programiranog haosa u zemlji faraona? Na sva pitanja odgovor glasi: Imperija, zadnja pošta Amerika.

Samo što je pao proamerički režim dugogodišnjeg diktatora, Hosnija Mubareka, pa onda - i uprkos milionima dolara - ustoličen faraon Muslimanske braće, Muhamed Mursi, Baraku Obami se nije svidela demokratija na Nilu. Jer demokratija koja ne obožava Ameriku i nije demokratija. Pa je Veliki Opsenar odlučio da to lepo reši tipično američki-demokratskim vojnim pučem. Izvođenje demokratskih pučističkih radova Opsenar je poverio njegovom čoveku u Kairu, vođi vojne hunte i vojnog puča, generalu, Abdul Fatahu Al-Sisiju. Teorija zavere, reći će se?

General Al-Sisi je američki čovek, svršeni pitomac američkog vojnog koledža u Karlajlu, Pensilvanija. U danima pre puča nije silazio sa žice u telefonskim komunikacijama sa američkim ministrom odbrane, Čakom Hejgelom. U času kada su velike demonstracije na ulicama i trgovima Egipta tražile uklanjanje Mursija, a kontrademonstracije mu pružale podršku, Hejgel dva puta (30. juna i 2. jula) "savetuje" Mursija da se prizove pameti i ode, posle čega general, Sisi izlazi sa ultimatumom Mursiju da prihvati ono što hunta (čitaj Amerika) traži .

I dok Hejgel pripitomljava Mursija, general Martin Dempsi, načelnik generalštaba američke armije, "drži na kontaktu" njegovog egipatskog parnjaka, generala, Sidki Sobhija. Usred drame i u času kada Sisi, očigledno po instrukciji Hejgela i Dempsija, izvodi klasičan vojni puč, Veliki Opsenar u Beloj kući, zajedno sa Hejgelom u Pentagonu, umesto da bar estradno brani demokratiju( pa makar bila i islamska) od vojnog udara, izražava samo "zbrinutost" i - još licemernije - poziva "obe strane" da se "uzdrže". Baš kao da puča nije ni bilo, nego su "obe strane" - i pučisti i Predsednik, udarili jedni na druge, pa kom opanci kom obojici.

I dok, tako, Veliki Opsenar, Pentagon i Stejt department plišanim glasom - alegro moderato -pozivaju huntu koja je već izršila puč, uhapsila demokratski izabranog Predsednika i seriju funkcionera Muslimanske braće, da se "uzdrži" i demokratski dogovara sa onima koje je već bacila u ćorku, Bela kuća -nota bene- baš tada objavljuje odluku da nastavlja sa već dogovorenom isporukom četiri ratna aviona F-16 egipatskoj armiji. Nema veze što što američki zakon striktno zabranjuje bilo koju vrstu pomoći svakoj zemlji u kojoj je izvršen vojni puč.

Veliki Opsenar će ciničnom lakoćom da zaobiđe "verbalni delikt", da nijednom rečju svrgavanje legalne vlasti na Nilu (ma šta ko mislio u Muslimanskoj braći) ne okvalifikuje kao vojni puč. Pa će tako Veliki Opsenar da se ratosilja zakona po kome bi Egiptu morao da automatski ukine 1,5 milijardu dolara godišnje pomoći, od čega 1,3 milijarde idu direktno vojsci koja je, eto, izvela klasičan državni udar. Onih četiri aparata F-16 koje Obama žurno upućuje pučistima deo su paketa od 20 ratnih aviona od kojih su osam već isporučeni.

Američka lažna demokratija se igrala demokratski sa Arapskim prolećem dok stvari nisu počele da se izmiču inženjeringu programiranog haosa. Kad je zapelo u Egiptu sa Mursijem i u Siriji sa Asadom, Imperija se laća onoga što najbolje radi kad ostane i bez smokvinog lista : vojne sile. Direktno ili preko plaćene klijentele. Uostalom, obe metode su joj se - treba li podsećati - lepo isplatile u Srbiji.

vesti

Forum Srbija

Kolumne

Ko je OnLine