Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Kraljevi, kraljice, prinčevi, princeze ,kraljevsko vencanje
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=11&t=90
Stranica 1 od 104

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:23 ]
Tema posta:  Kraljevi, kraljice, prinčevi, princeze ,kraljevsko vencanje

Хенри IV Ланкастер

Хенри IV или Хенрик IV (3. мај 1367—20. март 1413) је био енглески краљ од 1399. до 1413. године. Хенрик IV је оснивач Ланкастер династије, млађег огранка Плантагенет династије. Његов отац је био Џон Гонт, трећи и најстарији преживели син Едварда III. Први је енглески краљ након норманских освајања који се обратио на енглеском.

Slika

Прва побуна лордова

Отац му је био једно време регент у доба Ричарда II. Хенрик IV је био је рођак и пријатељ краља Ричарда II, међутим узео је учешће у побуни Лордова против Ричарда 1387. године. Након поновног пуног преузимања власти Ричард II је казнио многе лордове, али није Хенрика IV.

Друга криза са Ричардом II

Између Хенрика IV и војводе од Норфолка избили су спорови, па Ричард II протерује војводу од Норфолка, а Хенрику IV забрањује приступ феуду на 10 година. Међутим, када је умро Џон Гонт (отац Хенрика IV) Ричард II је без објашњења повукао екстремни потез. Поништио је легалне документе на основу којих је требало да Хенрик IV наследи аутоматски очево имање. То имање је било огромно, готово држава у држави и зато је ометало Ричардове планове централизације Енглеске и контроле великих лордова.

Војни поход против краља Ричарда II

Хенрик IV се среће са бившим и будућим надбискупом Кантерберија Томасом Арунделом. Надбискуп Кантерберија је највиши црквени поглавар Енглеске. Томас Арундел је подржавао побуњене лордове, па је био у прогонству. Заједно крећу у војни поход против Ричарда II, док је Ричард био одсутан у Ирској.

Одузимали су земљу свима, који им се нису придруживали у борби против краља. Ричардов аутократски стил владаља је био непопуларан, па је Хенрик IV лако завладао југом и истоком Енглеске. Кад се Ричард II вратио у Велс, незадовољство његовом влашћу је захватило целу Енглеску. Ричард је заробљен у Велсу и био је присиљен да абдицира.

Постаје краљ

Хенрик IV постаје краљ одлуком парламента. Тиме је прескочен син Ричарда II као законити наследник. Хенрик је крунисан 13. октобра 1399. и то је било након норманских освајања прво обраћање енглеског краља на енглеском. Хенрик се често консултовао са парламентом, са којим је понекад био у спору око црквених питања. Томас Арундел је поново постао надбискуп Кантерберија и имао је велики утицај на Хенрика. Први пут у Енглеској се спаљују херетици, посебно они из покрета Лоларда. Ричард II је убијен глађу у тамници 1400. године.

Период власти

Током власти много времена је провео бранећи се од побуна и покушаја атентата. Побуне два моћна племића деломично је угушио његов син Хенрик V. Хенрик V је дограбио од свог оца много ефективне власти већ 1410. године.

Енглески пирати су 1406. заробили Џејмса I Шкотског, док је пловио према Француској. Џејмс I Шкотски је остао заробљеник током Хенриковог живота.

Позније године његова живота обележиле су велике здравствене потешкоће. Имао је неку тешку кожну болест.

Предмет је Шекспирове драме Хенрик IV.

wikipedia.org

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:25 ]
Tema posta:  Re: Kraljevi

Јован без Земље

Јован Без Земље (24. децембар 1166 — 18. октобар 1216) је био енглески краљ (1199—1216), наследивши свог брата Ричарда I. Надимак „без земље“ (енгл. Lackland, фр. Sans Terre) је добио зато што од оца није добио земљу на управу све до смрти своје старије браће, али и због губитака територија у Француској.

Под притиском енглеских барона издаје Велику повељу слободе којом се ограничавају краљевска права. Наследио га је син Хенри III.

Slika

Рани живот

Био је пети син Хенрика II и Елеаноре Аквитанске. Јован без Земље је био очев миљеник, али пошто је био најмлаћи син није могао очекивати наслеђе. Сва његова браћа су суделовала у побуни против оца. Његова мајка Елеанора је помагала побуну синова против оца, па је утамничена 1173, кад је Јован био мали дечак.

Јован без Земље и сам касније учествује у заверама једног брата против другога, понекад у савезу са једнима, а понекад и против свих. Током 1184. и Ричард Лављег Срца и Јован су полагали право на Аквитанију. Јован је постао владар Ирске 1185, али Ирци су га мрзели, па је напустио Ирску за осам месеци. Његов брат Ричард Лављег Срца постаје краљ 1189. године.

Одсуство Ричарда

Када је Ричард Лављег Срца отишао да учествује у Трећем крсташком рату Јован је покушао да свргне бискупа од Елија, кога је Ричард поставио као регента током његовог одсуства. Док се враћао из крсташког рата Ричард Лавље Срце је заробљен код немачког цара Хенрика VI. Хенрик VI је тражио огроман откуп да би пустио Ричарда. Јован је наводно послао писмо у коме је тражио од Хенрика да држи Ричарда што дуже. Коначно су Ричардови следбеници платили огроман откуп, јер су се бојали да би Јован без Земље био ужасан краљ. Кад се вратио 1194. у Енглеску, Ричард је опростио Јовану и именовао га наследником.

Друга група историчара сматра да Јован није покушао да свргне Ричарда, него да је желео да опорави земљу након Ричардових претераних пореза коришћених за финансирање крсташког рата. Могуће је да су монаси оцрнили Јована, јер није учествовао у крсташком походу.

Свађа са Артуром

Када је умро Ричард Лављег Срца Јован је одмах признат као краљ. Јованов нећак Артур Бретањски је био син Јовановог брата Жофруа Бретањског. Артур Бретањски се борио са Јованом без Земље за трон. Артур добија подршку француског краља Филипа II Августа.

У рат се меша племство Поатуа и позивају француског краља, јер над појединим територијама у Француској енглески краљ је био вазал француског краља. Француски краљ Филип II Август је позвао Јована без Земље да дође на француски двор и одговори на оптужбе против њега. Пошто то Јован није учинио француски краљ проглашава те територије краљевским територијама и одузима их Јовану без Земље. Филип II Август проглашава све територије сем Гаскоње као одузете, па напада Нормандију.

Филип II Август додељује Артуру Бретањском све територије (сем Нормандије) које је пре држао Јован без Земље. Краљ Француске је тада добио Нормандију, Анжу, Мејн и Турен. Јован је 1203. наредио свим бродоградилиштима да направе бар један брод, док су нека бродоградилишта као Портсмут била одговорна за више бродова. Портсмут је постао главна лука морнарице. До краја 1204. имао је 45 великих бродова и отада је правио 4 нова брода сваке године. Створио је и адмиралитет од 4 адмирала, који су били одговорни за различите делове нове морнарице. Створио је и први велики транспортни брод. Велика унапређења су направљена у дизајну бродова, Јован без Земље се зато понекад сматра оснивачем модерне краљевске морнарице.

Јован удаје своју ћерку за велшког принца у намери да избегне невоље код куће, док се бори да поврати француске територије. Артур Бретањски је покушао да киднапује Елеанору Аквитанску, али успешно је заробљен, па је заточен у Руану.

Бордо

Јован је 1203. ослободио главног пореза на извоз грађане и трговце Бордоа. Због тога региони Бордо, Бајон и Дакс подупиру Јована против француског краља. По први пут гаскоњским трговцима даје отворен приступ енглеском тржишту вина. Током 1204. исте повластице даје и Ла Рошелу и Пуату.

Свађа са папом

Када је умро надбискуп Кентерберија 13. јулa 1205. Јован без Земље ушао је у спор са папом Иноћентијем III. Кентерберијски монаси су тврдили да једино они имају право да бирају новог надбискупа. Енглески бискупи и краљ имали су свој интерес да изаберу свог кандидата за то важно место. Пошто се спор није могао решити монаси тајно бирају једнога међу њима за надбискупа. Краљ Јован је наметнуо друго гласање на коме се бира његов кандидат. Оба кандидата су отишла у Рим, а папа је поништио оба избора и изабрао свога кандидата. Папа Иноћентије III је тиме занемарио право краља да бира властите вазале. Енглеско племство и бискупи су подржавали стајалиште краља Јована без Земље и одбили су папиног кандидата за надбискупа.

Јован без Земље је протерао кентерберијске монахе 1207, а папа је ставио забрану вршења црквених служби у Енглеској. Јован је на то одузео све црквене поседе, јер су одбили да врше вазалну службу. Побожни у Енглеској су тако остали без цркви. Папа је уочио да дуги период без црквених служби може водити губитку вере, па даје дозволу 1209. неким црквама да дају службу иза затворених врата. Док је та забрана била за многе терет није довела до побуне против краља. Новембра 1209. Јован је био екскомунициран, а 1213. склапа споразум са папом, по коме Енглеска постаје готово папин вазал.

Свађа са баронима

Угушио је побуну у Велсу 1211. и помирио се са папом, па се окренуо поново ситуацији у Француској. Јован без Земље се удружио са немачким царем Отоном IV, и грофом Фландрије Фердинандом Португалским. Заједничким наступом коалиционих снага сукобили су се са француским краљем у бици код Бувина 1214. године. Француска је остварила одлучну победу у тој првој бици између више нација у Европи. Јован без Земље је после тога био принуђен да прихвати неповољан мир, а Француска се наставила ширити.

Пораз у Француској окренуо је племство против њега, па се састао са вођама побуне близу Лондона и 15. јуна 1215. је потписао Велику повељу слободе (лат. Magna Carta). Пошто је потписао под принудом папа му је дао одобрење да може прекршити реч. Због одбијања да призна оно што је потписао уследио је грађански рат у Енглеској зван Први баронски рат (1215—1217). Побуњени барони су позвали у помоћ француског краља. Понудили су круну Лују VIII, сину француског краља Филипа Августа. Француска војска се искрцала у Енглеској 1216. и умарширала је у Лондон. Луј VIII је накратко постао некрунисани краљ Енглеске. Био је заузео око пола Енглеске и био је признат од племства.

Смрт

Док се повлачио испред француске инвазије Јован без Земље је пролазио кроз мочварно подручје и изгубио је највредније благо, укључујући крунске драгуље. То га је толико погодило да му се нарушило здравље и подлегао је дизентерији 18. или 19. октобра 1216. године. Постоје и бројне приче да је отрован. Наследио га је деветогодишњи син Хенри III. Иако је Луј VIII наставио да полаже право да буде краљ Енглеске, барони су признали новог краља, а Луја VIII су присилили и да потпише с њима 1217. споразум да одустаје од круне.

Репутација

Владавина Јована без Земље традиционално се описује као највећа катастрофа, јер је почела са поразом. Изгубио је Нормандију у току првих пет година власти. Завршио је са грађанским ратом у самој Енглеској. Учинио је Енглеску папиним феудом 1213. и тако решио спор са папом. Побуњени барони су га присилили да потпише Велику повељу слободе 1215.

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:30 ]
Tema posta:  Re: Kraljevi

Ричард I Лавље Срце

Ричард I Лавље Срце (енгл. Richard Lionheart, фр. Richard Cœur de Lion; 8. септембар 1157—6. април 1199) је био енглески краљ од 1189. до 1199. године. Био је син Хенрија II.

Кренуо је 1190. у Трећи крсташки рат, заједно са француским краљем Филипом II Августом и немачким царем Фридрихом Барбаросом. У Свету земљу стигао је јуна 1191. године. По повратку из рата аустријски војвода Леополд V га је заробио у близини Беча. Из заробљеништва је пуштен 1194. пошто је прво платио 100.000 ондашњих марака.

За време његовог одсуства његов брат Јован је био спреман да му преузме трон, Ричард му је ипак опростио, па га чак прогласио и за наследника. У мају 1194. кренуо у Француску где ратује против француског краља Филипа Августа и погинуо је прилико опсаде замка Шализа.

Slika

Рани живот

Борбе синова против оца

Син је енглеског краља Хенрија II. Родитељи се растављају, а Ричард почиње владати војводством Аквитанијом захваљујући његовој мајци Елеонори Аквитанијској 1168, а Поатјеом 1172. Године 1170. његов старији брат Хенри Млади Краљ крунисан је као наследник. Ричард и његова браћа буне се против оца Хенрија II. Планирали су да збаце оца са престола и поставе на престо Хенрија Младог Краља.

Хенри II је напао два пута Аквитанију, а Ричард је био последњи од браће, који се још бунио. Ипак одбија да се бори лично против оца, па га моли за извињење и 1174. полаже нову заклетву оданости. Ричард се бунио против оца, јер није добијао моћи, а ни средстава.

Побуна против Ричарда

У Аквитанији, а посебно Гаскоњи избија 1179. побуна против Ричарда. Постајао је све окрутнији, па су се побуњеници надали да ће га се решити. За Ричарда је кључни догађај било освајање готово неосвојиве тврђаве Тајебур. Та победа је Ричарду донела престиж вештог војног команданта, па многи побуњеници после тога изјављују лојалност Ричарду.

Slika

Браћа против Ричарда

После победе над побуњеницима, поново се појављују напетости у односима са оцем од 1180. до 1183. године. Ричард одбија да призна принца Хенрија Младог Краља као наследника престола. Ричардова браћа су напала Аквитанију 1183. с циљем да Ричарда приведу послушности. Међутим Ричард је са својом војском успевао да одоли свим нападима, а осим тога је изузетно сурово погубио заробљенике. Принц Хенри Млади Краљ је умро јула 1183, па је конфликт накратко био заустављен. Поново узалудно нападају Ричарда све до 1186, када је умро још један Ричардов брат Жофроа. Ричард је постао најстарији син и тиме наследник круне, али још увек се борио са оцем Хенријем II.

Хенрик II је намеравао 1188. да преда Аквитанију најмлађем сину Јовану без Земље. Ричард је био принуђен да се удружи са француским краљем Филипом II Августом. У замену за Филипову помоћ Ричард је обећао да ће предати Нормандију и Анжу Филипу. Ричард је такође дао заклетву о вазалном положају Филипу новембра 1188. године. Ричард је покушао да 1189. сам преузме трон уз Филипову помоћ. Победио је Хенрија II, па је Хенри II именовао Ричарда наследником. Хенри је умро 6. јула 1189. а Ричард Лавље Срце постаје краљ 3. септембра 1189. године.

Насиље против Јевреја

Кад је крунисан као краљ забранио је да Јевреји присуствују церемонији. Неки Јевреји су се ипак појавили са даровима на двору, па су батинама отерани. Раширила се вест да је Ричард Лавље Срце наредио да се побију сви Јевреји. Грађани Лондона су почели да убијају Јевреје. Почео је масакр. Многи су били претучени на смрт, оробљени, а било је и живих спаљених. Спаљено је много јеврејских кућа, а многи Јевреји су насилно покрштени. Много их је тражило склониште, а многи су и побегли.

Кад је Ричард схватио да такви напади дестабилизују краљевину у доба кад је он намеравао да иде у Свету земљу, наредио је да се казне одговорни за најгоре злочине. Издао је посебан краљевски декрет захтевајући да се Јевреји не дирају. Упркос томе насиље је поновљено марта 1190.

Рани период власти

Ричард је критикован да је учинио јако мало за Енглеску. У Енглеској је само скупљао новац за крсташки рат и за походе у Француској. Током власти провео је само 6 месеци у Енглеској. Енглеска је била само мали део његових територија. Енглеска му је била важна само да може рећи да је краљ. Чак ни енглески није говорио, као ни остали енглески краљеви пре 14. века. Француски поседи су му били значајнији. У Енглеској је остављао представнике да владају у његово име.

Ричард Лавље Срце у Трећем крсташком рату

Подстакнут Саладиновим освајањем Јерусалима 1187, Ричард је почео скупљати новац свуда за крсташки поход за своју углавном норманску војску. Потрошио је већину очеве благајне, подигао је порезе, продавао је службене положаје, права и земљу за новац. Рекао је да би чак и Лондон продао.

Он и Филип II Август су одлучили да заједно крену у крсташки поход, јер су се бојали да би онај који остане могао узети противничке територије. У Свету земљу је кренуо 1190. године. Фридрих Барбароса је кренуо другим правцем.

Борба за Сицилију

У септембру 1190. стигао је на Сицилију. Краљ Вилијам II Сицилијански је умро 1189. године. Наследник је требала бити Констанца Сицилијанска, удата за цара и немачког краља Хенрика VI. Међутим Танкред I Сицилијански се побунио и постао краљ Сицилије. Танкред је био омиљен од папе и обичних људи Сицилије, али имао је проблема са племством.

У цели сукоб се мешао и Ричард. Сестра Ричарда Лављег Срца је била краљица Јована, удовица краља Вилијама II Сицилијанског. Танкред ју је утамничио и није јој дао наслеђе, које је добила тестаментом. Ричард је захтевао да Танкред ослободи његову сестру.

Присуство две стране крсташке војске (енглеске и француске) изазвало је немире међу становништвом Сицилије. Током октобра 1190. становништво Месине се побунило и захтевало је да крсташи напусте Сицилију. На то је Ричард освојио Месину 4. октобра 1190. године. После освајања уследиле су пљачке и палежи. Ричард је у Месини успоставио базу и ту је боравио до марта 1191, када склапа споразум са Танкредом. По споразуму:
Јована се ослобађа и добија наследство,
Ричард и Филип признају Танкреда краљем Сицилије,
Ричард проглашава Артура Бретањског својим наследником и
Ричард је Танкреду предао мач, за који је рекао да је Екскалибур, мач краља Артура.

Тај споразум је изазвао побуну Ричардовог брата Јована без Земље, који се надао да ће он бити наследник.

Slika
Статуа Ричарда испред Вестминстерске палате у Лондону

Освајање Кипра

На путу према Јерусалиму зауставио се током олујног невремена на Родосу у априлу 1191. године. Своју вереницу Беренгарију Наварску видео је само једном, неколико година пре венчања. Ричардова мајка је уговарала венчање са краљем Наваре, оцем Беренгарије. Кад је Беренгарија са Ричардовом мајком и рођацима кренула за Ричардом десио им се бродолом крај Кипра. Ричард је на ту вест кренуо у мају са Родоса, али и његову флоту је захватило невреме.

Деспот Кипра Исак Комнин је заробио благо са потопљених бродова, а и Ричардову вереницу. Ричард је кренуо да их спаси. Ричардова флота је стигла 6. маја 1191. до Лимасола на Кипру. Ричард је заузео Лимасол. Деспот Кипра Исак Комнин Кипарски покушао је да заустави крсташе, али било је прекасно, па се вратио у Колоси. Исак је захтевао одлазак крсташа, па је уследио рат Ричарда и деспота Кипра Исака. Ричарду се придружио део племства Кипра незадовољног Исаковом влашћу. Ричардова војска је била већа и боље опремљена, тако да је Ричард победио.

Исак Комнин Кипарски се предао након Ричардовог обећања да га неће ставити у гвожђе. Међутим, Ричард га је оковао сребреним оковима. Ричард је постао владар Кипра. Кипар је постао одлична база, јер је био близу Свете земље, а није био изложен нападима муслимана. Ричард је попљачкао Кипар и побио све, који су му се супростављали. Венчање Ричарда и Беренгарије Наварске било је 12. маја 1191. у Лимасолу. У јуну 1191. је кренуо према Светој Земљи.

Ричард у Акри

На Кипру Ричард Лавље Срце добијао је војну помоћ од Гија Лизињана. Ги је био краљ Јерусалима, али Јерусалим је био у рукама муслимана.

Ричард је дошао и после опсаде заузео Акру у јуну 1191. године. Ту се Ричард посвађао са Леополдом V Аустријским, па је Леополд напустио крсташки поход. Са Филипом II Августом се посвађао око статуса Кипра и краљевстава Јерусалим. Филип је захтевао цели Кипар, што не добија, па љут и болестан од дизентерије он напушта крсташки поход. Ричард остаје усамљен.

Ричард је имао 2600 заробљених муслимана као таоце помоћу којих је натерао Саладина, да испуни све обавезе предаје земље око Акре. Филип је своје заробљенике предао Конраду Монфератском, али Ричард је присилио Конрада да му преда заробљенике. Ричард се осећао одсеченим у Акри, па су му заробљеници били потребни као заштита. Међутим у налету нестрпљења убио је заробљенике.

Ричард је продао Кипар Темпларима, а они су га препродали Гију Лизињану. Ричард је прихватио избор Конрада Монфератског за краља Јерусалима. Међутим неколико дана касније непознате убице убијају Конрада. Доста сумње је падало на Ричарда.

Ричард је заузео Акру одличном тактиком, али одлазак француског краља био је велики ударац од кога се крсташи нису могли опоравити. Ричард је био принуђен да нареди повлачење, јер је знао да нема шансе да ослободи Јерусалим. С друге стране у Европи су Филип II Август и Јован без Земље почели да угрожавају Ричардове територије. На крају је склопио 2. септембра 1192. споразум са Саладином по коме:
зидови Аскалона требају бити уништени и
хришћанима се допушта приступ и присуство у Јерусалиму.

Ричардово заточеништво у Немачкој

Лоше време је присилило Ричарда Лављег Срца да пристане на Крфу, који је био део Византије. Цар Византије је био љут због Ричардове анексије Кипра, па Ричард бежи прерушен у пиратском броду са Крфа. Доживео је бродолом крај Аквилеје, па је био принуђен да крене на опасним копненим путем кроз централну Европу. Ишао је прерушен, али то му није помогло. Пред Божић 1192. између Беча и моравске границе војвода Леополд V Аустријски заробљава Ричарда и оптужује га за смрт Конрада.

Леополд га је предао немачком цару Хенрику VI. Немачки цар је тражио 150.000 марака откупа. То је био двогодишњи приход енглеске круне. Ричардова мајка је почела да позива на сакупљање новца за Ричардов откуп. Конфисковало се злато и сребро цркви, порези су постали изузетно високи, а свештеници су морали платити вредност четвртине својих имања. Цар је онда тражио 100.000 марака. Јован без Земље је нудио 80.000 марака, али да немачки цар држи Ричарда што дуже. Коначно је Ричард ослобођен 4. фебруара 1194. године.

Касније године и смрт

Током Ричардовог одсуства Јован без Земље је био близу преузимања трона. Кад се вратио Ричард му је ипак опростио и именовао га наследником.

Сукобио се са француским краљем Филипом II Августом. Рат у Француској коштао је веома много. Створио је велики број савезништава против француског краља. Војвода Фландријски, гроф Бургоње и краљ Наваре помагали су Ричарда Лављег Срца против француског краља. Успео је осигурати велико саксонско наслеђе за свог нећака Отона IV, који касније постаје краљ Немачке. Ричард је победио Филипа у мноштву битака.

Ричард Лављег Срвца није погинуо у борби против Француза него у некој малој опсади једног побуњеничког замка. Није имао деце, па га је наследио брат Јован без Земље. Међутим, француске територије нису хтеле да прихвате Јована као законитог наследника, већ су прихватили његовог братића Артура од Британије, сина његовог покојног брата Жофроа. Непостојање Ричардовог директног наследника је био први корак у распаду Анжујског царства. Иако су енглески краљеви наставили да полажу право на поседе у континенталном делу Европе, они више никада неће управљати територијама које је наследио Ричард Лавље Срце.

Кипар, кога је окупирао Ричард показао се као непроценљива база за одржање француског краљевства у Светој земљи.

Slika
Гроб у Фонтевроу

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:34 ]
Tema posta:  Re: Kraljevi

Knut Veliki

Slika

Knut Veliki (oko 995, - 1035.), danski i engleski kralj koji osim tim državama vlada još današnjom Švedskom, Norveškom, Pomeranijom, Schleswigom, Islandom i Grenlandom.

Nakon smrti svog oca Svena 1014. godine sa engleskim kraljevima Ethelredom II. Nespremnim i njegovim naslednikom Edmundom II. Železnobokim vodio do godine 1016. ratove sa promenjivom srećom, a koji su završili sklapanjem mira u Alneyu 1016. prema kojem je Engleska podeljena na način da je Knutu pripala polovica Engleske severno od reke Temze, a Edmundu II. Železnobokom pripao je južni dio. Kako je ubrzo nakon toga iste godine 1016. Edmund II. Železnoboki umro Knut je preuzeo kontrolu nad celokupnom Engleskom, te postao engleski kralj. Po smrti brata Haralda postao i kraljem Danske (1018.).

U pokorenoj Engleskoj vladao umereno, kraljevstvo podelio na manje grofovije. Nije provodio čistke u Crkvi, te je bio dobročinitelj za više engleskih samostana. Nije se otuđio od anglosaskog okruženja već je nastojao biti vladar svih svojih podanika. London je učinio svojim vojnim i upravnim sedištem.

Povezavši se 1027. sa nemačkim carem Konradom II. u savez protiv Poljske, dobio je od njega feudalnu marku Schleswig. Godine 1028. osvojio Norvešku, a 1031. prisilio i Škotsku na pokornost.

Na engleskom prestolju nasledio ga je sin Harold, a na danskom sin Hartaknut.

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:38 ]
Tema posta:  Re: Kraljevi

Kristijan IX Danski

Kristijan IX (8. april 1818 — 29. januar 1906) je bio kralj Danske u periodu 1863-1906.

Slika

Poreklo, ženidba

Rođen je u Gotorpu kao četvrti sin i šesto dete Fridriha Vilhelma, vojvode od Šlezvig-Holštajn-Sonderburg-Gliksburga (1785-1831) i Lujze Karoline od Hese-Kasela (1789-1867).

Po majčinoj strani bio je praunuk danskog kralja Frederika V (1746-1766,*1723), kao i čukununuk britanskog kralja Džordža II (1727-1760,*1683). Bio je potomak još nekoliko evropskih vladara, ali nije bio direktan naslednik nijednog trona.

Po očevoj strani bio je direktan pripadnik muške linije danske vladarske kuće Oldenburga. Takođe on je po toj liniji potomak i Helvige, majke prvog danskog kralja Kristijana I, koja je bila kontesa Oldenburg i čiji je brat bio poslednji vojvoda od Šlezviga i konte od Holštajna. Tako da je Kristijan bio mogući naslednik i dvojnog vojvodstva Šlezvig-Holštajna, ali ne prvi u redu nasledstva.

Odrastao je u Danskoj i obrazovanje stekao u Vojnoj akademiji u Kopenhagenu. U mladosti je bezuspešno pokušavao da dobije ruku kraljice Viktorije. Oženio se 26. maja 1842. Lujzom od Hese-Kasela (1817-1898), sestričinom danskog kralja Kristijana VIII (1839-1848,*1786).

1847. on je po "blagoslovu" velikih sila Evrope izabran za verovatnog naslednika danskog trona Kristijana VIII, jer je izgledalo da budući kralj Frederik VII Danski (1848-1863,*1808) ne može da ima dece. Razlog za ovaj izbor za naslednika bio je u Kristijanovoj ženi Lujzi od Hese-Kasela jer je stric njene majke (i kralja Kristijana VIII) bio danski kralj Kristijan VII (1766-1808,*1749).

Kralj

Kristijan IX je nasledio Frederika V na tronu 15. novembra 1863. godine. Kristijan je odmah potom upao u krizu zbog statusa i prisvajanja Šlezviga i Holštajna, dve pokrajine na jugu Danske, kada je pod pritiskom potpisao Novembarski ustav, dokument koji je Šlezvig učinio delom Danske. Ovo je izazvalo kraći rat između Danske i Prusko-austrijskog vojnog saveza 1864. Ovaj Drugi rat za Šlezvig Danska je izgubila i tako je Šlezvig postao deo Pruske 1865. Slično je i Holštajn postao deo Pruske 1865. izazivajući dalje bitke između Austrije i Pruske.

Vladao je kralj Danske sve do svoje smrti u Kopenhagenu 29. januara 1906. u starosti od punih 87 godina. Sahranjen je u katedrali u Roskildu, Danska. Sadašnja danska kraljica Margareta II (na vlasti od 1972, rođ. 1940) je čukununuka kralja Kristijana IX.

Potomci, "tast Evrope"

Kristijan i Lujza imali su šestoro dece od kojih su imali veliki broj potomaka.
Frederik VIII Danski (1843-1912), danski kralj 1906-1912, oženjen princezom Lujzom od Švedske, imali su osmoro dece, među njima kralj Kristijan X Danski (1912-1947,*1870) i kralj Hakon VII Norveški (1905-1957,*1872).
princeza Aleksandra od Danske (1844-1925), udata za britanskog kralja Evdarda VII (1901-1910,*1841), imali su šestoro dece, među njima kralj Džordž V (1910-1936,*1865).
princ Vilhelm, kasnije kralj Đorđe I Grčki (1845-1913), grčki kralj 1863-1913, oženjen Olgom Konstantinovnom Romanov (1851-1926), imali su osmoro dece, među njima kralj Konstantin I Grčki (1868-1923; vladao 1913-1917, 1920-1922).
princeza Dagmar od Danske (1847-1928), udata za ruskog cara Aleksandra III (1881-1894,*1845) i poznata kao carica Marija Fjodorovna, imali su šestoro dece, među njima ruski car Nikolaj II Romanov (vl. 1894-1917, živeo 1868-1918).
princeza Tajra od Danske (1853-1933), udata za Ernesta Augusta od Hanovera, vojvodu od Kamberlenda (1878-1923,*1845), imali su šestoro dece.
princ Valdemar od Danske (1858-1939), oženjen Marijom od Orleana (1865-1909), imali su petoro dece.

Unuci Kristijana IX sedeli su na tronu Danske, Norveške, Grčke, Velike Britanije i Rusije. Poslednjih godina života zato je nazvan "tast (svekar) Evrope" (engl. Europe's "Father in Law"). Danas skoro sve vladarske kuće Evrope potiču od Kristijana IX. Takođe, veliki broj bivših vladarskih porodica i naslednika prestola su njegovi potomci, pa i svi današnji pripadnici dinastije Karađorđevića (kao potomci grčkog kralja Đorđa I). Takođe, njegov direktni muški potomak (praunuk) je Filip, vojvoda od Edinburga, muž britanske kraljice Elizabete II, kao unuk grčkog kralja Đorđa I od sina Andreja.

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:45 ]
Tema posta:  Princevi i princeze

Принц од Астурије

Принц од Астурије је главна титула од свих титула које носи наследник шпанске круне. Тренутно носилац ове титуле је Његово Краљевско Височанство Дон Фелипе од Бурбона и Грчке. Године 1977. донет је Краљевски декрет по коме наследник шпанске круне држи следеће историјске титуле:
Принц од Астурије
Принц од Ђироне
Принц од Вијане
Војвода од Монблана
Гроф од Сервере
Господар Балагера
Наследник краљевина Кастиље (од 1388), Арагона (од 1351), Наваре (од 1424), Кнежевине Каталоније (од 1387), и краљевина Валенсије(од 1351) и Мајорке (од 1413).
[уреди]
Порекло титуле

Након смрти Педра I, настала је борба око престола између енглеског претендента, Џона, војводе од Ланкастера и Енрикеа II и његовог сина Хуана I. Након неколико декада сталних сукоба, стране су дошле до договора путем брака: Енрике II се оженио Катарином од Ланкастера 1388. године. Део тог споразума је био да се брачном пару додели титула Принц и Принцеза од Астурије, створена по угледу на већ постојећу енглеску титулу Принца од Велса. Титула је требало да припада законском наследнику кастиљанског престола.

Првих година, титула није била само почасне природе, јер је укључивала и поседовање територије Астурије. Принц је владао Астуријом у име краља и имао је пуну легислативну моћ. То су променили Католички краљеви који су ову титулу дефинисали као искључиво почасну.

До сада, ову титулу су држали прво Хабзбурговци а потом Бурбони.

Slika
Грб принца од Астурије

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:46 ]
Tema posta:  Re: Princevi i princeze

Изабела од Арагона и Кастиље

Изабела од Арагона и Кастиље (шп. Isabel de Aragón y Castilla) или Изабела од Трастамаре и Трастамаре (шп. Isabel de Trastámara y Trastámara), рођена је у Дуењасу 2. октобра 1470. а умрла је у Сарагоси 28. августа 1498. Била је принцеза од Астурије, престолонаследница Круна Арагона и Кастиље, као и краљица Португала.

Била је најстарија кћерка Католичких краљева. Изненадна смрт њеног осам година млађег брата Хуана 1497. је претворила у принцезу од Астурије и престолонаследницу Кастиље и Арагона.

Била је верена са Алфонсом од Португала, али овај је умро одмах након венчања те се Изабела онда венчала са његовим рођаком Мауелом, који је наследио португалски престо. Са њим је имала само једног сина, Мигела који је међутим, умро кад је имао само годину дана. Да је поживео, претворио би се прво у принца од Астурије, и престолонаследника круна Арагона и Кастиље као и Португала. Изабела је умрла на порођају.

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:47 ]
Tema posta:  Re: Princevi i princeze

Хуана I од Кастиље

Slika

Хуана I од Кастиље (шп. Juana I de Castilla), рођена је 6. новембра 1479. године у Толеду, у Шпанији, а умрла је у Тордесиљасу 1555. године. У историји је позната и као Хуана Луда, због своје опсесивне љубави према свом супургу, Филипу Лепом, која је на крају и учинила да изгуби разум. Прво је била инфанта од Кастиље и Арагона, затим надвојвоткиња од Аустрије, војвоткиња од Бургундије и Бребанта и грофица од Фландрије. Након смрти своје мајке, краљице Изабеле I од Кастиље, постала је и краљица Кастиље и Леона, Галиције, Гранаде, Севиље, Мурсије, Гибралтара и Канарских острва као и Западних Индија (1504—1555) и Арагона, Наваре, Напуља и Сицилије (1516—1555), поред других титула као што су кнегиња од Барселоне и господарица од Бискаје. Све те титуле је наследила од својих родитеља, Изабеле I од Кастиље, и Фернанда II од Арагона, и тиме је ујединила Шпанију под једном круном почев од 16. јануара 1516. Иако је проглашена ментално неспособном за владање и затворена је у Тордесиљасу, формално ће владати заједно са својим сином, Карлом I од Шпаније до своје смрти, 1555. године.

Деца

Из брака са Филипом Лепим, Хуана је изродила шесторо деце, од којих су све шесторо постали краљеви и краљице:
Карло I од Шпаније и V од Немачке, цар Светог римског царства
Фердинанд I, надвојвода од Аустрије и цар Светог римског царства
Леонор од Аустрије, краљице Португала и Француске,
Изабела од Аустрије, краљице Данске и касније Калмарске уније,
Марија од Аустрије, краљица Угарске и
Каталина од Аустрије, краљица Португала.

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:49 ]
Tema posta:  Re: Princevi i princeze

Изабела II од Шпаније

Изабела II (10. октобар 1830. — 10. април 1904) је била прва и до данас једина владајућа краљица уједињене Шпаније.

Slika

Детињство

Рођена је у Мадриду као плод још једног инцеста уобичајеног у шпанској краљевској породици. Отац јој је био шпански краљ краљ Фердинанд VII, а мајка Марија Кристина од Две Сицилије, ћерка Фердинандове сестре. Њена мајка је била четврта супруга њеног оца, а једина сестра јој је била инфанта Луиза Фердинанда.

Како Фердинанд VII није имао синова, а није желио ни да га наследи брат Карло, уз одобрење парламента укинуо је салски закон. Салски закон је онемогућивао женама долазак на владарски трон, а у Шпанију, која је кроз историју имала неколико владарица, увео га је први Бурбонац на шпанском трону, Филип V. Парламент је изгласао враћање старом закону о наследивању шпанског трона, према којем је трон могла наследити ћерка монарха уколико монарх нема синова. Фердинандов брат се противио укидању салског закона, који му је, као Фердинандовом најближем мушком сроднику, могао донети круну.

Владавина

Изабелин отац је умро 29. септембра 1833. године, па је Изабела постала нови шпански монарх као Изабела II. Како је краљица Изабела II у тренутку устоличења имала само три године, њена мајка је проглашена регентом. Захтеви Изабелиног свекра и оспоравање круне Изабели проузрочили су Карлистичке ратове већ почетком њене владавине. Сукоби су трајали седам година, током Изабелине малолетности и регентства краљице мајке Марије Кристине. Како су Избелу подржавали војска и парламент, инфант Карло није никада сео на шпански престол.

У првим годинама Изабелине владавине успостављена је уставна и парламентарна влада, распуштени цркевни редови, између осталих и језуити, а њихова имовина је поново била консифицирана. По завршетку Карлистичких ратова, краљица мајка Марија Кристина је дала оставку на место регента и ту позицију препустила генералу Балдомероу Еспартероу. Балдомеро Еспартеро је био најуспјешнији и најспособнији генерал краљичине армије, али је регент остао само две године.

Изабела је, као тринаестогодишњакиња, проглашена пунољетном и спремном за преузимање де факто власти. Три године касније, за Изабелу је аранжиран брак са њеним првим рођаком, Фрањом Асишким и Бурбонским. Венчање Изабеле и Фрање је одржано 30. октобра 1846. године, а на исти дан је удата и Изабелина млађа сестра. Фрањи је дата титула краља, али није проглашен монархом и није добио никакве краљевске овласти.

У браку са Фрањом родила је дванаестеро деце, од којих је само четверо преживело до пунолетности. Ни данас није познато ко је отац њене деце, будући да је Фрањина хомосексуалност била јавна тајна. Пошто су Изабела и Фрањо били дупли први рођаци (очеви су им били браћа, а мајке сестре), ДНК анализа не би дала одговор на питање. Веровало се да је Енрике Пуиг y Молто, припадник краљичине страже, био отац њеног најстаријег сина, Алфонса XII.

Као владарица је била врло непопуларна. Пажњу је придавала личним потребама генерала, државника и Цркве, али не и народу и државним питањима. Њена владавина обилежена је дугачким низом дворских интрига и завера. Изабела је дуго времена била марионета корумпираним дворанима који су њен двор довели до озлоглашености. Током Изабелине владавине Шпанија је освојила дио мараконског територија, водила рат са Перуом и Чилеом, те се суочила са устанцима на Куби и Порто Рику, а односи са Сједињеним Америчким Државама су били напети.

Егзил, абдикација и смрт

Изабела је протјерана у егзил крајем септембра 1868. године, након што су њени генерали направили мало да сачувају краљицу на трону. Француски цар, Наполеон III, није желио да њемачки принц седне на упражњени шпански трон, па је недуго након протеривања Изабеле II избио Француско-пруски рат.

Изабела је коначно била присиљена абдицирати у Паризу 25. јуна 1870. године. Парламент је одлучио за монарха признати Амадеуса, војводу од Аосте. Амадеус је проглашен краљем, али је абдицирао само три године после. Након његове абдикације успостављена је република која је била кратког века и након које је на трон доведен Изабелин син.

У марту 1870. године Изабела се одвојила од супруга. Покушала се вратити у Шпанију за време синове владавине, али није дочекана са добродошлицом. Након неколико неуспелих покушаја повратка у домовину, вратила се у Париз и ту остала до краја живота. Током егзила је поново успоставила пријатељство са супругом. Умрла је 10. априла 1904. године.

Autoru:  Komsinica [ 08 Dec 2010, 15:58 ]
Tema posta:  Re: Princevi i princeze

Мигел де ла Паз

Принц Мигел де ла Паз де Авис и Трастамара (шп. Miguel de la Paz de Avís y Trastámara ; порт. Miguel Da Paz de Avís e Trastámara), рођен 24. августа 1498 у Сарагоси, умро 19. јула 1500. Био је син португалског краља Мануела I од Португала и Изабеле од Арагона и Кастиље, кћерке Католичких краљева. Његова мајка, Изабела, умрла је на порођају, а његов отац се после тога оженио његовом тетком, Маријом од Арагона и Кастиље, и са њом имао још осморо деце.

Смрт његове мајке је Мигела претворила у принца од Астурије и Хероне, престолонаследника круна Арагона и Кастиље. Такође, будући да је био син и краља Мануела, такође је био престолонаследник Португала. Да је поживео, уједнио би целокупно Иберијско полуострво под једну круну.

Сахрањен је у Толеду, међутим данас се његови посмртни остаци налазе у Краљевској капели у Гранади заједно са посмртним остацима његове тетке, Хуане Луде и њеног мужа, Филипа Лепог, као и његових бабе и деде, Изабеле Католичке и Фернанда Католичког.

Са њим је умро и сан о трајном уједињењу Иберијског полуострва, до ког је ипак дошло у периоду од 1580. под владавином шпанског краља Филипа II и трајало је све до владавине Филипа IV.

Stranica 1 od 104 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/