Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Mitovi i legende
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=11&t=89
Stranica 26 od 27

Autoru:  Senka [ 01 Sep 2011, 21:06 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Hidra
Slika
Slika

Autoru:  Crna Mamba [ 11 Nov 2011, 09:23 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

PERSIJSKA LEGENDA



ŠIDHAR



Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.

On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko
puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u
pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.

I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima
su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni,
žute, slične grivama lavova, careva pustinje.

A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.
Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:
„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“
„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.
„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio
ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim
bezvodnu pustinju...“
I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.
„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali
kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili
su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od
pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“
Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.
Ponovo protekoše vekovi za vekovima.

Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.

Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.

„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“
„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših
predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad
starodrevan, kao i ceo svet.“
Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima
vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se
bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane
ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi
obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na
trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...

A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.
„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim nesrećnicima...

Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i
da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je
prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad
pustinjom... Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“
I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.

Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.
Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne
vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su
mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih
dvojnica.
„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.
„Kakav grad?“, začudi se čobanin.
„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“
Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.
„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.

„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga
pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje
od pamtiveka...“
I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.

„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo
sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će
jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“

I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno
čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno
bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku
svega što postoji...

Autoru:  Senka [ 30 Nov 2011, 21:23 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

HELENA

Slika

Helena je u grčkoj mitologiji ćerka Zevsa i Lede, žena kralja Sparte, Menelaja, koju je oteo Paris, trojanski princ, zbog koje je počeo rat između antičke Grčke i Troje, poznat kao Trojanski rat. Helena Spartanska poznatija je kao Helena Trojanska, iako je bila Grkinja a ne Trojanka.

Legende o rođenju
Helena je imala dve moguće majke.
Po jednom verziji ona je kći Nemeside, boginje odmazde, kazne, koju je u obliku guske obljubio Zevs prerušen u labuda. Nemesida je položila plavo i srebrno jaje, koje su nekako došle u Ledin posed. Helena se rodila iz jednog od jajeta, a Leda ju je uzgajila kao sopstvenu kćer.
Druga verzija kaže da je Nemesida bila u svom prirodnom obliku. Afrodita je pomogla svom ocu da obljubi Nemesidu lukavstvom. Pretvorena u orla ona je progonila Zevsa pretvorenog u labuda. Lažni labud je potražio zaštitu u Nemesidinom naručju. Kada je Nemesida zaspala, labud (Zevs) ju je obljubio. Kao i u prvoj verziji, izlegla je jaje koje je našla Leda.
Najpopularnija verzija je da je Zevs u obliku labuda obljubio Ledu, Testijevu kćerku. Leda je rođena iz jednog od nekoliko zlatnih jaja koja je položila Leda. Zbog toga je ona bila sestra Polideuka i polu-sestra Kastora i Klitemnestre, čiji je otac bio Tindarej, kralj Sparte. Ona je takođe bila polu-sestra Timandre, Flionoje i Febe.
Postoji još jedna verzija, Hesiodova, koji kaže da je nile rodila ni Nemesida ni Leda, već da je bila kćerka nepoznate Okeanide (vidi: Nimfa), koju je obljubio Zevs.
Bez obzira ko joj je bila majka, svi je smatraju sestrom Dioskura, blizanaca Kastora i Polideuka, koji su bili njeni zaštitnici.

Helenin život
Kada je Helena imala dvanaest godina, mnogo stariji atinski heroj Tezej je nameravao da je oženi. Oteo ju je uz pomoć svog druga Pejritoja, umesto da zatraži njenu ruku od oca Tindareja. Tezej ju je ostavio na čuvanje kod svoje majke, Etre.
Njena braća, poznati blizanci, Kastor i Polideuk su okupili vojsku, napali Atinu i vratili sestru nazad u Spartu.
Neki kažu da je Ifigenija kćerka Helene i Tezeja, ali to nije u skladu s njenim godinama. Ifigeniju je podigla Klitemnestra, žena mikenskog kralja Agamemnona, kao da joj je prava majka. Drugi kažu da je Ifigenija zaista bila kćerka Agamemnona i Klitemnestre.

Venčanje i bekstvo za Troju
Kad je stigla za udaju, Helena je imala mnoge prosce, tako da se Tindarej uplašio da će onaj koga Helena odabere izazvati gnev ostalih. Odisej je rešio taj problem savetujući spartanskog kralja da svi prosci moraju da polože zakletvu, ne samo da će prihvatiti njen izbor već da će pružiti svaku pomoć njenom budućem mužu kad je Helena u pitanju. Ona je odabrala Menelaja, sina Atrejevog i brata Agamemnovog. Menelaj je postao kralj Sparte, a ona mu je rodila kćer Hermionu.
Kada je trojanski princ Paris jednom došao na spartanski dvor, Menelaj ga je gostio nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Helena se zaljubila u Parisa. Helena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.

Trojanski rat
Kralj Agamemnon je, pozivajući se na zakletvu datu na Heleninom venčanju, okupio najveće grčke heroje toga doba i sa 1.227 brodova stigao pod zidine Troje. Trojanski rat opisao je Homer u epu Ilijada.
Na početku Ilijade, Helena je zajedno sa tastom, trojanskim kraljem Prijamom posmatrala kao Grci i Trojanci postrojavaju svoje snage na trojanskom polju. Ona je kralju odavala vođe grčkih snaga, kao što su Ajaks i Odisej. Tražila je pogledom i svoju braću, Kastora i Polideuka, ne znajući da u oni poginuli dok je ona živela u Troji.
Pred kraj rata, kada je Paris poginuo, njegova dva brata su se borila za nju: Helen i Deifob. Dejfob je pobedio i prisilio je da se uda za njega. Poražen, Helen je napustio Troju i zaputio se na planinu Idu, ali ga je Odisej zarobio. Helen je bio vidovit. Kada su Grci osvojili Troju, Menelaj je ubio Deifoba. Hteo je da ubije i Helenu zbog neverstva i prolivanja toliko krvi. Iako više nije bila mlada, Helena je i dalje bila prava lepotica, tako da je očarala Menelaja.

Povratak u Spartu
Da li zbog nestrpljivosti da se vrati kući ili zbog besa što su bogovi dozvolili da rat toliko dugo traje, Menelaj nije želeo da bogovima položi žrtve. Posejdon je poslao oluju koja je skrenula brodove s kursa. Od osamdeset brodova s kojima je krenuo za Troju, samo pet je preživelo oluju. Menelaj i Helena su se nasukani na obale Egipta i tamo ostali sledećih sedam godina, pre nego što su im bogovi dozvolili da se vrate u Spartu.
Nekoliko godina pošto su se Menelaj i Helena vratili u Spartu, pojavio se jedan putnik namernik koji se raspitivao za sudbinu svoga oca. Bio je to Telemah, Odisejev sin. Menelaj je rekao Telemahu da je, prema pričanju morskog boga Proteja, nimfa Kalipso zatočila Odiseja na svom ostrvu.
Prema Apolodoru, postoji druga legenda po kojoj Helena nikada nije bila u Troji. Pošto je Paris oteo Helenu, Zevs je poslao Hermesa da je prenese u Egipat. Hermes je stvorio prikazu, napravljenu od oblaka, koja je zamenila Helenu. Tako su se i Grci i Trojanci borili oko utvare. Po ovo legendi, Helena nije nikad izvršila preljubu s Parisom i kasnije Deifobom. To je i bio razlog zašto je Menelaj posle Trojanskog rata poslat u Egipat, da pronađe svoju pravu suprugu. Apolodor kao izvor ove legende navodi Evripidovu dramu Helena.

Helenina smrt
Apolodor piše da, kad su Helena i Menelaj umrli i pokopani, Hera je Menelaja učinila besmrtnim jer je bio Zevsov zet. Helena i Menelaj su potom živeli na Ostrvu blaženih (Jelisejskim poljima). Ovo je u skladu s Protejevim predskazanjem Menelajevog života u Egipu, koje i Homer pominje u Odiseji.
Ali, prema Pausaniji, Helena je, posle Menelajeve smrti, morala da beži iz Sparte kad su dva Menelajeva nezakonita sina koje mu je rodila robinja Pierida – Megapent i Nikostrat – uzeli vlast u Troji. Helena je otišla na Rodos da bi zatražila pomoć od Polukse, Tlepolemove udovice. Tlepolem se borio i poginuo u Troji, a ubio ga je Sarpedon, likijski vođa. Poluksa se pretvarala da je Helenina prijateljica, ali je, uz pomoć sluškinja, obesila o drvo i tako se osvetila za smrt svoga muža.
Kako god da je Helena umrla, kasnije je obožavana kao boginja. Po Pausaniji, bila je poznata kao Boginja s drveta. Prema jednom predanju, kada je Helena otišla na Ostrva blaženih, udali su je za heroja Ahila, iako je, prema drugim izvorima, Ahil bio oženjen Medejom.

Autoru:  Senka [ 30 Nov 2011, 21:28 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

ПСИХА

Slika

У грчкој и римској митологији, Психа је била прелепа принцеза у коју се лудо заљубио Ерос, а њена лепота била је толика да су верници почели да запостављају богињу лепоте Венеру коју је мучила завист, па је наредила свом сину Еросу да опчини Психу и учини да се она заљуби у најружнијег човека на свету.
Али Ерос се, уместо да опчини Психу и испуни мајчину заповест, заљубио у Психу. Ерос је, кришом одвео Психу на удаљено место, и тајно посећивао ноћу. Једне вечери, на наговор својих сестара, Психа је, када је Ерос дошао до ње, упалила лампу и видела лице Ероса, и тако сазнала ко је он. Ерос се разбеснео и напустио је Психу, после чега се она упутила по целом свету да га тражи, све док је није заробила Венера.
Ерос је ослободио Психу и оженио се са њом, а тада је Јупитер Психу начинио бесмртном.

Autoru:  Crna Mamba [ 13 Mar 2012, 11:37 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Staroslovenska mitologija

Osenja (Omaja)


Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije. Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vreme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tada bi se omaje pojavljivale u obliku neke životinje, najčešće koze, ovce, psa ili bivola. Čoveku kome se ukazala neka od ovih životinja javila bi se potreba da je uhvati, što bi rezultirao besomučnom trkom za omajom. Onaj koji je jurio ovo biće skrenuo bi se puta kojim je krenuo i bivao naveden da skoči u neku jamu ili ponor. Dešavalo se i da seljaci uhvate nepoznatu životinju ne znajući da je to omaja, i da je odvedu u obor. Tek sutradan bi primetili da je životinja nestala budući da su dan i svetlost bili neprijatelji omaja. Naziv omaja nije se odnosio samo na noćne duhove koji se pojavljuju u životinjskom obliku. To su bila sva bića koja su mogla ospeniti čoveka a nisu pripadala ljudskom rodu. Za čoveka koji se bavi opsenarstvom takođe se govoril da može da omaja ali on nije bio omaja. Omajom se nazivala i voda koja pada sa kola vodenice i koja se koristila u magijske svrhe. Ona je najčešće služila za zaštitu jer se smatralo da će zlo otpadati sa čoveka koji se kupao omajom, kao što otpada voda sa kola vodenice. Žene su obično skupljale vodu za vreme Đurđevdana a koristile su je i za ljubavne vradžbine.

Dok se naziv omaja upotrebljavao u okolini Leskovca, ovo biće se u istočnoj Srbiji zvalo osenja. Termin osenja koristio se da označi demona u ljudskom ili životinjskom obliku, koji se pojavljivao noću i opsenjivao ljude (otud i naziv osenja). Kada bi se osenja pojavljivala u ljudskom liku to je najčešće bila žena raspletene kose, sa kozjim kopitama umesto nogu. Osenja ne bi mogla da opčini čoveka ukoliko ovaj ne progovori nijednu reč. U slučaju da progovori, potpao bi pod vlast osenje tj. Izgubio bi u potpunosti svoju volju. Postoji i verovanje da osenja ne može omađijati čoveka ako mu ne vidi krst na čelu. Ovaj krst bio je zamišljena figura uzmeđu ljudskih očiju koju su seljaci prekrivali kapom ili marmom da bi se odbranili od osenje. Takođe bi se u svrhu zaštite koristio beli luk, te različiti metalni i oštri predmeti. Budući da je osenja, kao i omaja, zazirala od svetlosti, u svrhe zaštite od ovih bića seljaciu su palili kresivo. Vladalo je uverenje da ovo biće ne može da se savada hicem iz puške, jer se sama puška okreće protiv onog ko je koristi. Osim naziva omaja i osenja uptrebljavali su se i nazivi prikojasa (okolina Zlatibora), sotona (okolina Beograda), senčište (okolina Kruševca) i smetenjak (Poljice u Hrvatskoj)



Starisloveni

Autoru:  Crna Mamba [ 13 Mar 2012, 11:41 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Staroslovenska mitologija


Todorci


Slika


Na teritoriji na kojoj su živeli Tračani i Dačani nalazi se veliki broj votivnih i nadgrobnih kamenih ploča sa reljefima na kojima je prikazano božanstvo koje jaše na konju.
Votivne ploče su obeležja koje se nude božanstvu u zamenu da mu usliši molitve (da mu bogatstvo i sl) Pretstava božanstva, poznata kao trački konjanik, okružena je različitim motivima religijskog karaktera. Kao što su rog obilja, pas, zmija. U oblastima gde se nalaze ove ploče održava se kult sv. Teodora ili sv. Todora. To su Banat, Bugarska i Rumunija. Gde se u februaru održava obredna povorka konja i jahača. Pretpostavlja se da se radi o preživelom i hristijanizovanom kultu koji vodi poreklo od Tračana. Radi se o božanstvu koje jaše na konju i može da putuje izmedju svetova. Kome su u doba Rima gradili hramove i prinosili žrtve.
Todorci su jahači srasli sa svojim konjima. Ogrnuti su belim plastovima.
Dolaze iz podzemnog sveta. Jašu nocu prve nedelje uskršnjeg posta. Na Todorovu subotu. Jašu u povorkama ispred svog vođe koji se zove veliki Todor. Za koga se priča da je hrom, ali najmoćniji. Narod ih se strašno plašio i verovali su da Todorci gaze svakoga ko im se nađe na putu.
Osim sa kultom tračkog konjanika može se povući paralela i sa slovenskim bogom Trojanom kao i Dažbogom koji je takodje hrom i boravi u podzemnom svetu.


Slika


Starisloveni

Autoru:  Crna Mamba [ 13 Mar 2012, 11:43 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Staroslovenska mitologija



Talason



Verovanje u talasone bilo je rasprostranjeno širom Balkana. Talason je bio duh koji je štitio javne građevine - pošte, opštine, škole. Smatrao se i kućnim zaštitnikom, ali u tom slučaju on nije bio vezan za ljude koji su u kući živeli, već za samo stanište. Ovo biće štitilo je građevine od ljudi koji im prilaze sa lošim namerama. Talasoni su bili nevidljivi osim za ljude koji su bili rođeni u utorak ili u subotu. Takvim ljudima oni su se pojavljivali u obliku tamnog obličja ili senke, a pričalo se da ih mogu videti i psi. Kako neka građavina dobija svog zaštitinika - talasona? Kada bi se nešto gradilo zidari bi izmerili senku slučajnog prolaznika i tu meru uzidali u građevinu. Za ovu priliku koristio bi se svilen konac a osoba čija je senka bila uzidana umirala je u roku od 40 dana. Zato su ljudi izbegavali da prolaze pored mesta na kojima se nešto gradi a majke nisu dozvoljavale deci da prilaze blizu takvih mesta. Verovanje u talasone potiče iz shvatanja naših predaka da je senka čoveka ekvivalenta njegovoj duši i da se odvajanjem senke od tela (kroz praksu njenog merenja) duša čoveka vezuje za jednu građevinu. Moguće da je čin merenja senke zamena za ljudsku žrtvu budući da je takva praksa nekada zaista postojala. U Makedoniji su duhove-zaštitnike građevina zvali talas’mima, a u Bosni tilisumima ili tilisunima.

Starisloveni

Autoru:  Crna Mamba [ 13 Mar 2012, 11:52 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Staroslovenska mitologija


Kućni duhovi



Banik- Banik je bio duh banja, odnosno, sauna koje koriste Sloveni koji žive na severu. Opisuje se kao smežuran starac duge brade i sede kose koji se prizivao u pomoć pri jednom neobičnom gatanju. Naime, oni koji bi se okupali izlazili bi golih leđa napolje iz saune i čekali banika. U slučaju da osete udarac banika ljudi bi smatrali da ih čeka svetla budućnost. Nepovoljnim odgovorom na pitanje o budućnosti smatrali bi kada bi ih banik ogrebao u predelu kičme. U saunu se nije smelo ulaziti kada se banik gostio sa svojim prijateljima- duhovima. U slučaju da se čovek tada zatekne u sauni ne bi dobro prošao, a ponekad bi za ovo uznemiravanje bio kažnjen smrću.
Ćur - biće iz ruskog folklora, personifikacija ćumura.
Čudo - kućni duh, takođe biće iz ruskog folklora.
Dvorevoj - Dvorevoj ili dvorski bio je ruski duh dvorišta. Prikazivao se u žutom odelu ili sa žutom dlakom, dok s na Uralu govorilo za njega da je siv kao hrčak. Ovo biće živelo je u šupama ili štalama gde se brinulo o domaćim životinjama. Kada je domaćin dovodio novu životinju morao je prvo da je predstavi dvorovoju koji bi joj potom poželeo dobrodošlicu. Verovalo se da su duhu dvorišta posebno bile drage životinje sa belim krznom ili belim perjem. Da bi se umilostivio domovoj ostavljale su mu se ponude u obliku komadića hleba ili parčića ovčije vune. U slučaju da dvorevoj nije obavljao svoje dužnosti domaćin bi udarao po dvorištu improvizovanim bičem. Ruska priča o Katji govori o dvorevoju koji se zaljubio u svoju gazdaricu i koji ju je potim zadavio sopstvenom kosom kada je svoje srce dala nekom mladiću. U ovoj priči dvorevoj je opisan kao naočit momak prema kome je i devojka Katja osećala naklonost.
Kikamora - ženski kućni duh, smatrala se suprugom domovoja. Pripisivale su joj se kokošije noge u dugačak nos nalik kljunu. Žene bi je nagovoarale da im pomogne u kućnim poslovima u slučaju da one ne mogu sve da obave. Veruje se da je kikamora zaista pomagala vrednim ženama povremeno opravši im posuđe, dok je lenje žene kažnjavala. Decu lenjih žena ona je budila noću golicajući ih, učinila bi da se u kući izgube sitne stvari ili da se pokvari hrana. Kikamora je živela u podrumu ili u kokošinjcu a bila je pozanata i kao domanija ili domovika.
Šiš - kućni duh iz ruskog folklora.
Usluzni duh - Još jedno biće u u koga su verovali Sloveni koji su naseljavali teritoriju bivše Jugoslavije. Smatralo se da u čovekovom domu može vladati blagostanje ako on poseduje takozvanog uslužnog duha. Uslužni duh se zamišljao kao biće veličine deteta sa obaveznom crvenom kapicom. Čovek je do ovakvog duha mogao doći na različite načine: mogao je da uzme jaje koje bi izlegao petao, koje bi potom čuvao pod levim pazuhom četrdeset dana. Iz takvog jajeta izlegao bi se uslužni duh ili đavolak. Đavolak se čak mogao kupiti u apoteci s tim da se njegov novi vlasnik nije smeo osvrtati ili bi ga izgubio. Ipak, šta god da je čovek stekao pomoću ovog bića smatralo se delom nečiste sile. Verovanje u uslužnog kućnog duha je zapravo kombinacija verovanja u domovoja, hrisćanskih verovanja i stranih uticaja. Ovo poslednje se odnosi na činjenicu da se u uslužnog duha verovalo u Primorju (romanski uticaj) i na teritoriji severno od Save i Dunava (germanski uticaj). Najviše priča o kućnom duhu zabeleženo je u Pančevu, a u ovom gradu postojala je apoteka u kojoj se navodno mogao kupiti uslužni duh.



Starisloveni

Autoru:  Crna Mamba [ 13 Mar 2012, 11:58 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Bogovi starih Slovena


Slovenske bogove jako je teško klasifikovati. Njihove funkcije često se mešaju, a sama njihova priroda je neizdiferencirana. Zbog toga nije moguće slediti neku od matrica kojom se najčešće sistematizuju mitologije ostalih naroda, kao što je recimo astrološka matrica ili matrica kabalističkog Drveta života. Zato smo bogove Slovena klasifikovalina dva načina, kao one tradicionalne i kao one netradicionalne. Da bi podela bila preciznija tradicionlane smo podelili na Kijevski i Polapski panteon, kao i na bogove koji su se obožavali na drugim teritorijama. Kijevski panteon je, naravno vezan za Istočne Slovene, a polabski je bio vezan za Slovene koji su živeli između reke Odre i Labe, dok je njihova granica na severu bila Baltičko more. Polapski panteon, međutim, obuhvata mnogo širu teritoriju na kojoj su živela mnoga plemena kao što su Polabljani, Obotri i mnogi drugi. U netradicionalna božanstva spadaju pretežno božanstva slovenskog vedizma, neopaganskog pokreta koji je zasnovan na knjigama Aleksandra Asova i Jurija Miroljubova. Međutim, u netradicionalne bogove stvaili smo i one čija je tradicionalnost diskutabilna, odnosno, za koje se ne može sa sigurnošću tvrditi da su slovenskog porekla.

Postoji mnogo načina na koje se mogu klasifikovati božanstva slovenske mitologije. Osim klasične, geografke podele može se izvšriti i podela po tradicionalnosti, odnosno, autentičnosti slovenskih božanstava. Potreba za ovakvom podelom ukazala se nedugo posle nastanka slovensko-vedskog neopaganskog pokreta čiju su rodonačelnici Jurij Miroljubov i Aleksandar Asov. Ako uzmemo u obzir podelu po tradicionalnosti, odnosno autentičnosti, slovenske bogove možemo podeliti u tri osnovne grupe. U prvu grupu spadaju ona božanstva za koja sa sigurnošću možemo tvrditi da su deo slovenske verske tradicije tj. da su to bogovi koji su imali svoje hramove, sveštenike i poštovaoce. U ovu grupu, spadali bi, recimo, Veles, Svetovid, Radgost i ostali bogovi koje možemo nazvati tradicionalnim božanstvima. U drugu grupu spadaju bogovi čije je slovensko poreklo diskutabilno i bogovi za koje se postavlja pitanje da li su božanstva po sebi ili su njihova imena zapravo samo drugi nazivi već postojećih božanstava. Ovoj grupi mogli bi da pripadaju Horz, Devana, Zizileja (čije je ime, najverovatnije samo jedno od imena boginje Žive) itd. Poslednja, treća grupa obuhvatala bi božanstva za koja sa sigurnošću možemo tvrditi da nisu izvorno slovenska već da su preuzeta iz nekog drugog religijskog sistema. Iako imena ovih entita postoje u različitim varijacijama i u slovenskom jeziku, nemamo nikakve materijalne dokaze da su Sloveni obožavali ova božanstva. U treću grupu, dakle, spadaju božanstva slovenskog vedizma, pokreta o kome je već bilo reči u uvodnom izlaganju. Božanstva koja su na ovaj način postala deo slovenske mitologije svoje poreklo imaju u Rig vedi i ostalim svetim indijskim spisima. Krišnji, Višnji i Mater Sva samo su neki od bogova koji su svoje mesto našli u neopaganskom sistemu slovenskog vedizma. Između ostalih, tu je i Indra, koga ćemo ovom prilikom pažljivije proučiti.Za kraj smo ostavili božanstva koja se samo uzgredno spominju u izvorima o staroj slovenskoj religiji.



Kijevski panteon

Perun

Dažbog, Mokoš

Veles, Stribog

Horz, Simargl



Polapski panteon

Svetovid

Radgost, Živa

Svarožić, Prov

Pripegala, Podaga





Ostala tradicionalna božanstva



Svarog, Vesna

Gerovit, Lada

Morana, Triglav

Crnobog , Mati Sira Zemlja

Lela



Božanstva čija tradicionalnost nije dokazana



Belobog, Devana, Koledo

Krišnji, Kupalo, Trajan

Mater Sva, Rod, Višnji

Voden, Zlata Maja



Neka manje važna božanstva



Crnoglav, Jula, Pizmar, Porevit, Rinvid

Turipid, Turuvid, Zizilelija, Eži, Leto



Starisloveni

Autoru:  Crna Mamba [ 13 Mar 2012, 12:08 ]
Tema posta:  Re: Mitovi i legende

Staroslovenska mitologija


Perun


Slika



Perun je slovenski bog groma i neba. Svarog je takođe bog neba, ali ova njegova funkcija nije identična funkciji Peruna. Svarog se pre shvata kao bog vaseljene i bog duhovnog, nematerijalnog neba u kome borave mrtvi. Možemo reći da Svarog vlada višim nebom, dok Perun vlada nižim, odnosno, Svarog vlada vaseljenom, a Perun atmosferom. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Perun je član najvećeg i najjačeg slovenskog trojstva (triglava) zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Teorija o triglavu kao konceptu, a ne kao božanstvu verovatno je novijeg datuma, međutim, mi ćemo je uzeti u obzir pri analizi Peruna. Perun se na mnogim mestima spominje i kao Svarogov i Velesov brat.
Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofyskij Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno.
U hrišćanskim zabeleškama iz ranog srednjeg veka Perun se najčešće pominje, a često i satanizuje. Ovo ukazuje na to koliko je čvrsto bio ukorenjen Perunov kult kod Slovena. O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj cvet perunika itd.). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći Do Paroma, gde Parom upravo predstavlja Peruna. Na poljskom reč piorun znači grom. Kod baltičkih Slovena četvrtak se zvao perendan itd.
Ime Perun je nastalo od sufiksa -un ili -unj (-унь), što označava vršioca neke radnje, i korena per koji znači udarati, razbiti. Dakle Perun zasigurno ukazuje na udarača, razbijača, gromovnika, a takođe i na boga uništitelja i razoritelja. Zato mu je i pripisan uticaj na prirodne nepogode.
Legende govore da je, kada se Perun u svojoj kočiji vozio po nebu, grmelo od kloparanja točkova. Perun je na kipovima predstavljan kao jak muškarac sa bradom. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Na ovo ukazuju neke narodne pesme:

... Te izvadi tri jabuke zlatne
I baci ih nebu u visine...
...Tri munje od neba pukoše
Jedna gađa dva djevera mlada,
Druga gađa pašu na dorinu,
Treća gađa svata šest stotina,
Ne uteče oka za svjedoka,
Ni da kaže, kako pogiboše.
Neke legende govore o Perunovom sukobu sa Velesom. Navodno, Veles je ukrao Perunu žene, ljude i stoku. Veles je pokušavao da se sakrije, ali Perun ga je, razbivši kamen iza kog se ovaj krio, pronašao i pobedio. Ova beloruska priča dalje govori da je Veles nakon toga morao da ostane na zemlji. Jedna druga legenda govori i o tome da je na Perunovoj svadbi sa Dodolom, boginjim kiša, Veles izdvojio Dodolu i izjavio joj ljubav. Nakon toga, u sukobu sa Perunom bio je poražen i proteran na zemlju da bi na kraju našao svoje mesto u donjem svetu.
Perun je takođe bio povezan sa vatrom i vatrenim životinjama. Njegova životinja bila je vatreni petao, koji je neka vrsta slovenskog Feniksa. Njegove životinje bile su i zmajevi. Perunovi obredi bili su vezani za vatru. Pored idola je gorela večna vatra, koja nije smela ni u kom slučaju da bude ugašena, inače bi nastradala cela posluga u hramu. (sličan običaj postojao je i u staroj Grčkoj, u hramu Hestije kao i u Rimu, u hramu Veste).
Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena. Bilo kako bilo, on je sigurno po tom pitanju mogao da učini mnogo.
Pevane su pesme:

Da zarosi sitna rosa,
oj dudula mili Bože!
Oj Ilija daj Bože daj!
Oj Ilija moj Perune!
Daj Bože daj, daj Ilija daj!
(Refren dodolske pesme iz okoline Gnjilana)
Što se tiče biljaka, hrast je bio neodvojivo vezan za Peruna. Ova činjenica ponovo govori o Perunu kao jupiterijanskom božanstvu, jer svi bogovi koji su imali karakteristike Jupitera bili su vezni za hrast (Zevs, Tor itd.). Kod Srba se jedna vrsta hrasta i danas zove grm, a ovo ime nastalo je od reči grmeti. Dakle, očigledno je da je grm bio posvećen gromu, odnosno Perunu. Od drugih biljaka tu su perunika, žalfija, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunove životinje bile su divojarac i goveče zubr ili zubor. Kad nisu imali hramove, Sloveni su se Perunu molili u gajevima, trebištima i ispod hrastova.
Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija. U narodnoj tradiciji Perun je ostao, kao i priče o njemu, s tim što su mnoge primile oblik priča o svetom Iliji, dok su druge takođe morale da promene ime glavnog junaka. Crkva je satanizovala Peruna, verovatno zbog njegovog jakog kulta i velikog uticaja na živote ljudi. O tome govori Novgorodska hronika:
Gоd. 6497 (989) pоkrsti sе Vlаdimir. Vlаdikа Аćim dоđе u Nоvgоrоd, i rаzоri svе žrtvеnikе (trеbištа), оbоri Pеrunа, i nаrеdi dа sе bаci u Vоlhоvu; i vukоšе gа pо blаtu tukući gа bičеm i štаpоvimа; јеdаn zао duh uđе u Pеrunа, i pоčnе kukаti: 'Оh mеnе nеsrеćnоgа! Ја sаm pао u nеmilоstivе rukе'. I оn prеđе prеkо vеlikоg mоstа, bаci svојu bаtinu nа mоst, tе sе јоš i dаnаs ludаci udаrајu tоm bаtinоm, dа učinе zаdоvоljstvо zlim dusimа. Zаtim nаrеdi, dа gа (Pеrunа) nikо nе primi, i јеdаn stаnоvnik sа Pidbе оdе uјutru nа оbаlu rеkе u čаsu, kаd Pеrun prispе dо оbаlе, оdgurnu gа јеdnоm pritkоm: ,Dоstа si dоvdе јео i piо, mаli mој Pеrunе, prоduži i dаljе plоviti'! I sаtаnski prеdmеt iščеze.
Uprkos pokušajima da se Perun potpuno uništi, njegovo ime je ostalo. Štaviše, Perun je jedan od najpoznatijih i najviše pominjanih slovenskih bogova.


Starisloveni

Stranica 26 od 27 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/