Mitovi i legende

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Set

Izida (ili Eset) takođe je prvobitno bila nezavisno i popularno božanstvo čiji su sledbenici u preddinastičko doba boravili u severnoj Delti, u Sebenitosu. Poput Ozirisa i zbog istih razloga Izida je mitološki bila uvršćena u heliopoliski sustav. I ona je konačno u sebi ujedinila božanstva heliopoliskog panteona te je na kraju bila poistovećena ili pobrkana sa svim boginjama kao velika boginja majka. Rano se govorilo da je žena Ozirisa, boga susedne zapadne Delte, a njenim su imenom, koje znači „presto”, hteli označiti da personifikuje Ozirisov presto.

Bila je kći Geba i Nut, rođena četvrtoga umetnutog dana, a za nju se govorilo da je rodila Horusa općeći s Ozirisom ili dok je još sama bila u materici ili nakon Ozirisove smrti. Izidu su prvenstveno poštovali zbog uloge koju je igrala nakon Ozirisove smrti. Njena je uloga u mitu o Ozirisu, dok je on vladao na zemlji, mala; jedino znamo da se udala za brata i da mu je pomagala u njegovoj prosvetiteljskoj misiji te je ustanovila 23 brak i učila žene kućanskim veštinama i mlevenju žita, predenju lana i tkanju. No prema nekima ona je kao boginja majka poučavala Ozirisa u poljoprivrednim poslovima. Njeno prvobitno značanje Velike čarobnice odražavao se u njenim čarobnjačkim moćima i u poznavanju umeća lečenja čemu je uz Totovu pomoć učila ljude.

Za odsutnosti svoga muža za vreme njegove prosvetiteljske misije mudro je vladala i budno je pazila na svoga brata spletkara Seta. Ubrzo nakon Ozirisova povratka, Set je pozvao Ozirisa na gozbu na kojoj je pokazao lepu škrinju tako izrađenu da pristaje kralju. Kao za šalu Set je rekao da će škrinju pokloniti onome gostu koji bude mogao u nju leći. Više njih je pokušalo, ali bez uspeha, pa su tada nagovorili Ozirisa da i on pokuša. Čim je Oziris u nju ušao. Set i njegovi drugovi zaverenici zatvorili su pokrov i čvrsto su ga pribili. Zatim su škrinju opteretili olovom i bacili u Nil. Kad je Izida za to doznala, obukla je udovičke haljine, odrezala je kosu i plačući krenula da pronađe škrinju i mrtvo telo svoga muža. Lutala je zemljom i svakoga koga bi srela upitala bi je li video škrinju; napokon je naišla na neku decu koja su joj rekla da su videli kako je nose prema moru duž tanitskog ogranka Nila.

Sad je božanska objava obavestila Izidu da je škrinju more odnelo u Biblos u Feniciji gde ju je izbacilo na obalu podno jednog tamarisa. To je drvo potpuno obraslo škrinju. Malakander, kralj Biblosa, divio se velikom obujmu drva, posekao ga je i upotrebio kao potporni stub u svojoj palati. Izida je pošla u Biblos. Kraljica Astarta nedavno je rodila sina, a Izida se sprijateljila s njenim sluškinjama. Sluškinje su se vratile u palatu prožete božanskim mirisom Izide, a kad je Astarta to primetila, pozvala ju je k sebi te je Izidu uzela za dadilju svojega novorođenog sina. Izida je pokušala upotrebiti svoju moć kako bi na dete prenela besmrtnost tako da je dete dojila samo svojim prstom, a noću ga stavljala u posvećeni plamen koji pročišćava da bi sagorela smrtno svojstvo njegova tela. No jednoga je dana kraljica nenadano zatekla novu dadilju kako u obliku lastavice obleće oko velikog drva. Njeni povici na uzbunu razbili su čaroliju pa je dobra prilika da njen sin bude besmrtan bila nepovratno izgubljena. Boginja je sada otkrila svoj pravi identitet, a kralj joj je dao stub. Ona je odmah rasekla tamaris i otkrila škrinju; zatim je pala na nju i tako glasno jadikovala da je novorođenče umrlo usred te buke. Kralj je ipak Izidi pribavio brod da se njime sa škrinjom vrati u Egipat, a poslao je i svoga starijeg sina da je prati.

Čim se ukrcala, otvorila je škrinju te je iskalila svoj teški jad koji ju je ponovo obuzeo. Mladić, začuđen, priđe joj, ali se ona prema njemu okrenula tako besno da je umro od straha - prema drugima pao je nauznak u more. Jedan od razloga njene velike i duboke žalosti bila je činjenica da Izida nije Ozirisu rodila sina, te nije bilo naslednika prestola koji bi osujetio Setove namere. Međutim, Izida je pomoću svojih čarolija bila kadra začeti po svome mrtvom mužu i to, kako neki kažu, dok je čučala u obliku lunje tugujući nad njegovim telom. Kad se Izida vratila u Egipat, krila se u močvarnom tlu Delte blizu Buta da bi od Seta sakrila da je našla Ozirisovo telo i činjenicu da očekuje dete. No, Set je slučajno pronašao kovčeg dok je za mesečine lovio po barovitom tlu. Prepoznao je telo mrtvog brata, raskidao ga na četrnaest delova te ih razbacao po kraljevstvu. Izida je strpljivo ponovo počela tražiti telo svojega muža te pronašavši jedan po jedan deo brižljivo ih je čuvala. Na mestu gde je našla pojedini komad održala je pogrebni obred i postavila stelu nadajući se da će Set biti uveren da su delovi zaista pokopani na zasebnim mestima.

Sve ih je našla osim penisa koji je Set bacio u Nil gde ga je pojeo nilski rak koji je zbog toga bio proklet. No Izida je izradila drugi te je rekonstruisala muževo telo i namazala ga skupocenim uljima. Tada je najpre obavila obrede balzamovanja i time je Ozirisa vratila u život večni, jer se u Egiptu uvek smatralo da večni život duše zavisi od potpune očuvanosti fizičkog tela. Pri poslu pomagala joj je njena sestra Neftis, a prema nekim verzijama pomagali su i Anubis, Tot 24 i Horus pa čak i četiri Horusova sina. (Do takvih protivrečja došlo je dakako zbog kasnijih dodataka i povećanja važnosti verovanja u Ozirisa.) Pošto je Izida ponovo sastavila i balzamovala muževljevo telo, Set ju je uhvatio i bacio u zatvor.

Set je bio besan što su Ozirisu iskazane pogrebne počasti, ali nije shvatao da je njegovo telo zaista sastavljeno u celinu i da je uskrsnuo. No uz pomoć Ozirisova vezira Tota Izida je uspela pobeći i pred Setom sakriti činjenicu da je začela dete. U pratnji sedam zmija koje su je štitile našla je utočište u baruštinama uz Buto te je onde rodila Horusa. Radovala se što je Ozirisu rodila naslednika i otada je živela u očekivanju dana kad će sin dovoljno odrasti da osveti svoga oca i da traži svoju baštinu jer nikoga nije bilo da osporava što je Set prigrabio presto. Izida nije imala sredstava za život za sebe i sina te je stoga bila prisiljena da izađe iz skrovišta i da prosjači.

Jednoga dana, kad je povazdan boravila napolje, ostavivši detešce skriveno u šašu, vratila se i našla ga kako se polumrtvo grčevito svija. Set, koji nije mogao da u svojem stvarnom liku uđe u baruštinu, uzeo je lik zmije otrovnice, dogmizao je do Horusa te ga ujeo. Izida je bila očajna, prividno sama u svetu: njen otac, majka i njen stariji brat (Oziris) bili su mrtvi; njen mlađi brat (Set) bio joj je nepomirljiv neprijatelj, a njena sestra Neftis bila mu je žena. Izida se stoga obratila svim ljudima. Oni koji su boravili u baruštinama i ribari odmah su došli nudeći joj pomoć te su plakali od sućuti, ali nitko nije poznavao čarolije koje bi Horusa izlečile od toga otrova. Izida je nagađala da je uzrok zla Set: trovanje je poprimalo kosmičke razmere i predstavljalo opasnost da bi načelo zla i opačine moglo zatrti otelotvorenje nevinosti i dobrote. To je bio prvi znak velike borbe između Horusa i Seta, s kojom ćemo se ponovno susresti u priči o Horusu. Izida je zazvala u pomoć velikog boga.

Njenu su molbu čuli u „Čamcu miliona godina”, koji se zaustavio kad se primaknuo do njene blizine; Tot je sišao sa čamca da bi govorio s Izidom te pošto je izrazio čuđenje što nije mogla rešiti stvar svojim moćima, uveravao ju je da joj na raspolaganju stoji Raova moć. Kad se sunčeva lađa zaustavila, s njome se zaustavilo i svetlo, a Tot je rekao Izidi da će mrak trajati sve dok se Horus ne izleči. Izida gotovo nije mogla verovati da Tot može u Raovo ime rešiti stvar, ali su ona i Tot shvatili značenje toga što se sunce zaustavilo sve dok se Horus ne izleči: to je značilo da će, ako Horus umre, sve što je Ra stvorio, celi svet, biti poništeno te da će Set, počelo zla, biti vrhovni vladar; Izida je želela da sama bude Horus da ne bi morala videti posledice njegove smrti.

Međutim, Tot ju je utešio rekavši da će magična zaštita, koju će imati Horus, ubuduće imati istu moć kao sunce. Tada je Tot, u ime sunca, bajanjem isterao otrov iz Horusova tela govoreći da će sunce stati, da neće biti hrane, da beda nikad neće napustiti ovaj svet, da će vladati večni mrak, da će izvori presušiti, da neće biti letine ni raslinja sve dok se Horus ne izleči. Te moćne čari boga sunca Raa nadvladale su otrov, te su se Izida i svi stanovnici baruština veselili.

Tot joj je tada predao dete na njegu govoreći da je sada ona za njega odgovorna na zemlji. Ra i Oziris bditi će nad njim, a Izida će proširiti njegov kult te delovati da ga ljube i poštuju. Na kraju je Tot obavestio Raa o svom uspehu rekavši da je njegov sin Horus spašen. Ta priča, koja je duboko dirala Egipćane zbog svoje osećajne uzvišenosti, bila je i simbol odnosa faraona prema Rau i narodu. Horus se smatrao za praoblik faraona, a poruka priče bila je da se Ra u prvom redu bavi dobrobiti svoga „sina”, faraona, i da ga može zaštiti od svih napada njegovih neprijatelja, ali je i narodu bila dužnost da faraona ljubi i poštuje i da ga štiti koliko može.

Ako bi faraon zapao u opasnost, srušio bi se sav svetski poredak, a sam bi narod nužno izumro. Izida je mogla Horusa, dok je ležao skriven u baruštini Delte, zaštititi od svake opasnosti koja bi mu zapretila. Ona je, kako smo videli, bila vešta u lečenju, a raspolagala je i mnogim čarolijama budući da ju je poučio Tot. Često je pokazivala kako može obuzdavati Hikea, čarobnjaka, koji je redovno bio Raov pratilac i pomagač. Govorili su da se, kad je na zemlji živela kao žena i bila vrlo milovidna i privlačna, umorila od života među ljudima pa je zaželela da bude medu bogovima i 25 zvezdama. Htela je znati ne bi li mogla postati vladaricom zemlje i gospodaricom boginja te se nadala da će od Raa iznuditi taj položaj naučivši njegovo tajno ime.

U egipatskom mišljenju bilo je s verovanjima u magično čaranje ili čarolije povezano shvatanje da poznavanje imena neke osobe daje moć nad tom osobom - ili zbog toga što to otkriva ključ njena identiteta (osoba je zaista bila neodeljiva od svoga imena) ili zbog toga jer to omogućuje da se protiv te osobe izriču čarolije. Izida je iskoristila činjenicu da je Ra starac i da slini iz usta. Od pljuvačke koja je pala na tlo i prašine oblikovala je zmiju i smestila ju je na Raovu dnevnom putu kroz Dve zemlje. Idući dan, kad je Ra mimo prolazio, guja ga je ujela. Iz Raa je izbila vatra, a gromko je zaviknuo te su se svi bogovi sjatili oko njega.

Moćan bog nije mogao sam sebe lečiti od rane koju mu je zadalo stvorenje koje nije sam stvorio, a nijedno Raovo dete nije moglo pomoći. Sada mu priđe Izida, naoko bezazleno, i zabrinuto ga upita što se dogodilo. „Zar vas je otrovala zmija? Je li moguće da se neko vaše stvorenje okrenulo protiv vas, te vas napalo? Savladaću ga svojim čarolijama! Prisiliću ga da uzdrhti kad vidi vaše veličanstvo!”

Tada je Ra objasnio kako ga je na njegovu dnevnom putu napala zmija i rekao Izidi kakvu strašnu bol u sebi oseća. „To nije vatra, a nije ni voda. Jer ja sam hladniji od vode i vrući sam od vatre, a sve se moje telo znoji. Drhtim, a oko mi treperi te ne mogu videti neba”. Izida je uzvratila: „Kažite mi svoje ime,,božanski oče, jer čovek živi kad se izgovara njegovo ime.” Na to je Ra odgovorio: „Ja sam stvoritelj zemlje i gora i svega što je na zemlji. Ja sam stvorio vodu i ja sam stvorio nebo i ja sam tamo smestio dušu bogova. Kad otvorim oči, pojavi se danje svetlo, a kad ih zatvorim, pada noć. Na moju zapovest izbijaju tajanstvene vode Nila. Stvorio sam sate i dane. Ja dajem znak za godišnje svečanosti i stvaram reku. Ja sam Khepri ujutro, Ra u podne, a Atum uveče”. No ona nije izlečila Raa jer on još nije odao svoje tajno ime. Izida je postojano tvrdila da ništa ne može učiniti dok joj ne poveri svoje pravo ime.

Čim joj ga poveri, moći će ga izlečiti. Na kraju je Ra shvatio da nema druge nego da ga poveri Izidi. Krijući se od ostalih bogova, udesio je da tajno ime direktno pređe iz njegovih grudi u Izidine grudi, a istovremeno joj je zabranio da ga bilo kome drugom otkrije osim svomu sinu Horusu. Tada je Izida pozvala sina i rekla mu da je Ra obećao da će mu prepustiti oba svoja oka, a tek je tada stala bajanjem isterivati otrov.

U tome mitu možemo videti, kao i u mitu o Izidi i Horusu u baruštinama, pokušaj da se slikovito objasni kako je vrhovna vlast prenesena na Ozirisovu trijadu, a posebno kako je vlast sunca prešla na Horusa ili na faraona, njegovu zemaljsku sliku i priliku. Izidin kult zadržao se gotovo u svim razdobljima egipatske istorije - na otoku Fili u Gornjem Egiptu svakako su je poštovali do šestog stoleća n.e. Izmenila je svoje obličje kao što je to učinio i Oziris, te su je poput njega i dalje poštovali i u njenim novim likovima. Tako je važan vid njena poštovanja bio lik boginje plodnosti. Dok je Oziris predstavljao povodanj Nila, Izida je simbolizovala egipatsku zemlju koju je trebalo štititi od Seta, pustinje. Kao neka vrsta boginje majke ona je preuzela sva Hatorina i Nutina obeležja te je postigla da se njena sunčana mitologija i ikonografija uključe u pogrebnu mitologiju. Izidu su ipak uglavnom poštovali kao vernu ženu i žalobnicu. U toj ulozi često su je prikazivali kao lunju u pratnji Neftis, koju su takođe prikazivali kao lunju, a obe kako čuvaju Kanopske posude ili kako čuče na oba kraja sarkofaga. Drugda se videlo kako krilima s dugim perjem štiti preminulog (Ozirisa ili druge koji su bili s njime poistovećeni). Izidu su najčešće prikazivali kao ženu s prestolom na glavi - hijeroglifom njena imena.

Drugda pak nosila je na glavi kolut između pera i kravljih rogova; to potiče od njena poistovećenja s Hator. Katkada je imala kravlju glavu; kako ćemo izvestiti, to je bila glava koju joj je dao Tot kad je njenu odsekao Horus zato što je osujetila njegovu osvetu Setu. Katkada su Izidu prikazivali kao ženu s polumesecom na glavi ili okrunjenu lotosovim cvećem ili klasjem žita ili kako drži rog obilja. Na kipovima često su je prikazivali kako doji dete Horusa, a poštovali su je kao zaštitnicu dece, naročito protiv bolesti. Njeno naročito znamenje bio je „tat”, „Izidin pojas” ili „Izidin čvor” za koji su mislili da predstavlja plodonosne moći.

G o o g l e

Senka

Legenda o Varšavskoj sireni

Stara legenda kaže da su jednom pre mnogo, mnogo godina, dve sirene, koje su živele u dubinama mora, doplivale do obala Baltika. Iako su imale peraja umesto nogu, bile su zaista prelepe. Jedna od njih je odlučila da pliva dalje, ka Ketegatu i Skageraku (danskim moreuzima), i nju danas možete videti kako sedi na steni, na ulasku u luku Kopenhagena. Druga sirena je doplivala do obale Gdanjska, a zatim nastavila uzvodno, rekom Vislom. Verovatno je, baš u podnožju današnjeg Starog grada, ona isplivala iz vode na peščanu obalu da se odmori, i toliko joj se dopao taj predeo, da je odlučila da tu i ostane. Stari ribari koji su tu živeli, primetili su da je, kada god bi pecali, neko podizao talase na reci Visli, i tako mrsio njihove razapete mreže, a ulovljenu ribu oslobađao. Odlučili su da uhvate zločinca! Međutim, čuvši božanstvenu melodiju i videvši prelepu sirenu, odustali su od svojih planova, i od tada, ona je srećne i zaljubljene ribare svako veče zabavljala svojim čarobnim pesmama. Ali, jednog dana, neki bogati trgovac, ploveći obalama Visle, primetio je malu sirenu. Očaran njenom melodijom, odmah je skovao plan kako da uveća svoje bogatstvo - uloviše sirenu, zatvoriše je, i pokazujući je na vašarima, zaradiše gomile novca. Na nesreću, trgovac je uspeo u svojoj nameri. Zarobio je malu sirenu, i držeći je u drvenom sanduku, udaljio ju je od svakog izvora vode. Sirena je dugo, dugo plakala iz noći u noć. Jedan mladić, ribarev sin, čuvši plač sirene, uz pomoć prijatelja uspeo je jedne noći da je oslobodi. U znak zahvalnosti, sirena je obećala ljudima koji su joj spasli život, da će, kada god im bude bila potrebna pomoć, ona doći da ih zaštiti... I tako, kaže legenda, Varšava je dobila svog zaštitnika - sirenu naoružanu štitom i mačem, koja se danas ponosno šepuri na gradskom grbu.

B92

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Neftis

Neftis je bila druga Nutina kći, a rodila se petog umetnutog dana; iako je bila udata za Seta, bila je odana Ozirisu, a njeno ime Nebhet zapravo znači „kućegospodarica”, pa se misli da se to odnosi na Ozirisovu palatu. Kao žena boga suše i oluja Neftis nije imala dece.

Njena je najveća želja bila da ima dete s Ozirisom te ga je opila ili se prerušila u Izidu da bi ga zavela. Plod njihove veze bio je Anubis, ali iz straha od Setove osvete Neftis je izložila dete čim se rodilo. Ubrzo nakon toga Set je ubio Ozirisa, a Neftis je utekla od svoga muža. Pridružila se Izidi koja je tražila Ozirisovo telo i poverila svojoj sestri tajnu o Anubisu. Izida je našla dete tražeći Ozirisa u baruštinama Delte te ga je prisvojila. Neftis je nakon toga pratila Izidu u svim njenim nevoljama;

Izida ju je štitila, a i druge koji su pobegli iz straha od Seta, primenjujući svoje čarobnjačke moći preobražavanja tako da su se mogli sakriti u oblike različitih životinja. Kad su dve sestre našle Ozirisovo telo, zajedno su ga balzamirale; zatim su Izida i Neftis, kao lunje, žalovale nad mrtvim telom. Na isti je način „Neftis”, kad je preminuli bio poistovećen s Ozirisom, u pogrebnim obredima žalovala pri uzglavlju sarkofaga, dok je „Izida” stajala ili čučala uz podnožje. Poput Izide ona je prekrila i štitila preminulog svojim krilima s dugim perjem; u tom obliku često su je prikazivali na sarkofazima. Za nju se govorilo da je u Ozirisovoj sudnici prijatelj mrtvih.

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Horus

Osiris, Isis i Horus

Ime Horus je latinizovani oblik egipatskog imena Hor koje, kako se čini, znači „lice”, a na boga sokola promenili su ga rani osvajači nilske doline. Božanstvo soko bilo je ponajpre bog neba, dok su sunce i mesec bili njegove oči, što bi moglo objasniti ime Hor. Zbog toga što je bio znamenje osvajačkog naroda sokol je postao simbol ratničkog boga i pobedonosnog vođe. Kad se pak smatralo da je nadmoćan, stali su verovati da je kralj njegovo zemaljsko otelotvorenje.

To se verovanje kasnije ukrutilo u dogmu, te su kraljevi uzimali ime Horus kao jedno od svojih vlastitih imena. Istovremeno su vladajući kraljevi bili Raovi sledbenici koji su Horusa poistovetili sa suncem. Međutim, narodno ga je shvatanje (za razliku od državne religije) poistovetilo s Ozirisovim sinom.

Uzajamno uticanje tih dvaju poistovećivanja bilo je najobilniji izvor tvorbe mita jer su Egipćani u kasnije doba pobrkali sunčanog Horusa i istoimenog boga u Ozirisovu mitu, iako su ta dva Horusa u mnogim vidovima potpuno različiti. Rešenje zbrke nije bilo isto u različitim kultnim središtima, pa se tako može razlikovati barem petnaest važnih bogova Horus.

Iako su bili pobrkani, ti se oblici mogu grubo podeliti u sunčane i Ozirisove prema poreklu koje se u mitu pripisuje Horusu. Oni u kojima je Horus bio sin Atuma ili Raa ili Geba i Nut bili su sunčani, dok su oni u kojimaje Horus bio Izidin sin, bili Ozirisovi. Najpre ćemo razmotriti Horusove sunčane oblike.

Tekst o egipatskoj mitologiji preuzet sa foruma bez cenzure

Senka

Legenda o Wawelskom zmaju

Jednom davno na obali rijeke Visle u blizini brda Wawel bijaše jedno malo miroljubivo selo. U brdu Wawel nalazila se špilja koja je na ulazu bila obrasla raznim grmljem i korovom. Nitko nikada nije kročio tom špiljom, no stari su pričali da u njoj spava opasan zmaj kojeg nitko ne smije smetati. Mladež nije vjerovala takvim pričama i neki od njih su odlučili poći u špilju da dokažu starima da je zmaj najobičnija izmišljotina. Opremili su se bakljama i uputili prema njoj. Kročili su špiljom sve dok nisu došli do prepreke od ljuske popraćene dubokim disanjem. Na njihovu nesreću, to je bio zmaj kojeg su upravo probudili iz sna. Kada su shvatili o čemu se radi, dali su petama vjetra što su brže mogli, a bijesni zmaj je za njima rigao vatru. Kada su se dovoljno udaljili, pogledali su prema brdu i uočili zmaja kako izlazi iz špilje i bijesni na momke koji ga probudiše iz sna.
Od tad pa nadalje zmaj je svakodnevno, za osvetu, otimao djevojke i seosku stoku. Svaki pokušaj zaustavljanja zmaja završio je kobno. Kralj Krak (legendarni osnivač Krakowa) uspio je pobijediti strašnog zmaja. Krak se dosjetio namazati ovce sumporovom smjesom pa kad je zmaj slijedeći put uzeo ovcu i proždrijeo je, počelo mu je gorjeti u želudcu i uhvatila ga je strašna žeđ. Odjurio je do rijeke Visle i stao piti. Pio je i pio, no žeđ nije mogao utažiti. Popio je toliko vode da je počeo bubriti. Ispio je pola rijeke i nakon toga se raspuknuo na sve strane. Seljani su slavili i postavili Krakusa kao svojega vođu. Izgradili su utvrdu na vrhu Wawela iz koje se s vremenom razvio prosperirajući grad nazvan Krakow, po svom junaku. Kad je Krakus umro, priređen mu je veleban pogreb i podignut grobni humak, za kojeg su zemlju nosili stanovnici u vlastitim rukama. Kažu da njegov grob stoji još dan danas.
1970. ispred Zmajeve špilje postavljen je kip zmaja kojega je dizajnirao Bronisław Chromy. Stiliziran je, ima šest nogu i ispušta vatru svakih pet minuta.

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Haroeris

Haroeris (ili Harver), jedan od najranijih Horusovih oblika, potiče od ujedinjenja boga sokola s domaćim bogom Verom, s „onim koji je velik”, s bogom svetla čije su oči bile sunce i mesec. Haroerisa su poštovali kao Mekhenti-irtija, čije ime znači „onaj na čijem su čelu dva oka”, ili u noćima bez meseca kao Mekhenti-en-irtija.

U tom je vidu bio pokrovitelj slepih. Mekhenti-irtija ili Hormertija prikazivali su kako u rukama drži dva udjata ili Horusove oči ureus. Govorilo se da je Haroeris, ili Horus stariji, Hatorin sin, a katkada i njen muž. On je bio i brat Ozirisa i Seta. Već smo pre spomenuli njegovu veliku borbu sa Setom zbog nasledstva u kojoj mu je Set iščupao oči; taj mit bio je u različitim oblicima prenesen na Horusa, sina Ozirisova, a u tim verzijama Horus jedno oko izručuje Oziri su kao 29 obeležje života, zadržavajući za sebe samo jedno oko.

Horus se tada popeo na presto koje mu je opravdano dosudio sud bogova. Tako je mit dopustio Horusu dvaju oka da uzmakne pred Horom Nubtijem, „Horusom pobednikom Seta”, ili Horusom iz Ombosa (Setova kultnog središta) i pred drugim oblicima boga sokola u kojima su Horusa poistovetili s Raom.

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Horus Behdeti

Horus Behdeti bio je oblik Horusa starijeg koga su poštovali u zapadnoj Delti u Behdetu. Kad su se njegovi sledbenici proširili u Gornji Egipat, kultno središte ustanovili su u Edfuu, koji je postao poznat kao Behdet Gornjeg Egipta, zvan i Hierakonpolis. Kao Raov sin i naslednik, Behdeti je bio oblik Horusa prilagođenog heliopoliskom sustavu, ali ipak nije bio potpuno poistovećen s Raom. Egipćani su povezanost Horusa s Edfuom tumačili ovako: Za vladavine Raa, ne kao boga sunca nego kao zemaljskog kralja Gornjeg i Donjeg Egipta, kraljevska vojska bila je u Nubiji kad su kralja obavestili da se protiv njega u Egiptu kuje zavera.

Čini se da su urotnicima pomagale zloćudne sile, ili su to možda bili neka vrsta demona, a njihov je vođa bio Set. Kralj je odjedrio nizvodno te je, iskrcavši se u Edfuu, naredio svomu sinu Horusu da se bori s neprijateljima. Horus je uzleteo na nebo, uzeo svoj lik krilatoga sunčanog koluta i ugledavši neprijatelje sleteo da ih napadne; zadao im je takve gubitke da su pobegli.

Kad je kralj čuo za taj divlji beg, kao nagradu za njegovu hrabrost podelio je svomu sinu naslov Horus od Edfua. Međutim, neprijatelji još nisu bili poraženi jer su se pretvorili u krokodile i nilske konje pa su napali Raov čamac. No, Horus i njegovi sledbenici ponovo su ih naterali u beg gađajući ih harpunima. Uzevši ponovo oblik krilatoga sunčanog koluta i smestivši se na pramcu lađe Horus je progonio preživele širom celoga Gornjeg i Donjeg Egipta te ih je strašno porazio.

Pred Raom je Setu odrubio glavu te ga vukao po celom Egiptu. U drugom delu te priče osobe su se donekle izmenile jer su Horusa, Raova sina, pobrkali s Horusom, sinom Ozirisovim. Vođa neprijatelja bio je sada Set, ponovno rođen i Ozirisov neprijatelj. Set je uzeo oblik zmije te se borba nastavila širom Donjega Egipta sve do granice Azije. Međutim, pobedio je Horus koji je uzeo oblik štapa sa sokolovom glavom i s kopljem trokrakrakog šiljka.

Da bi potvrdio tu pobedu, opet je otplovio uzvodno u Gornji Egipat i savladao jednu drugu pobunu. U znak nagrade za tu pobedu Raje odredio da se krilati sunčani kolut mora smestiti na sve hramove i svetilišta svih bogova da bi štitio od neprijatelja. Stoga su Horusa Behdetija najčešće prikazivali kao krilati sunčani kolut isklesan nad vratima svetilišta, ili je pak kao sokol u borbenim prizorima lebdeo nad faraonom čvrsto držeći kandžama tučak ili mlatilo, znak kraljevskog dostojanstva, i prsten večnosti.

Takođe se pojavljivao kao čovek sa sokolovom glavom na kojoj su dve krune. Jedan od njegovih simbola bio je štap sa sokolovom glavom, Setovo oruđe za uništavanje. Kad ga je nosio, prikazivali su ga kao čoveka sa sokolovom glavom. Na bareljefima u njegovu hramu u Edfuu bio je prikazan kako vodi Ra-Harakhteovu vojsku protiv Seta. Kako je uvek sam bog u bitku vodio svoju vojsku, očigledno su već smatrali da se Horus ne može razlikovati od Raa.

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Harakhte

Harakhte, čije ima znači „Horus obzorja”, a koga su zvali i „Horus dvaju obzora”, bio je oblik što ga je Horus uzeo kad su njegove davnašnje značajke kao boga svetla bile naglašene.

Poistovetili su ga s Raom koji dnevno putuje od istočnog do zapadnog obzora, a naročito s njegovim likovima Kheprijem i Atumom. Uloge dvaju bogova kao sunčanih i kraljevskih božanstava nerazmrsivo su se ispreplele, a pod njihovom zajedničkom zaštitom Ra-Harakhte vladao je celim Egiptom. Prikazivali su ga kao sokola ili čoveka sa sokolovom glavom koji nosi sunčani kolut i trostruku krunu ili ureus i krunu atef.

Harmakhis

Harmakhis, „Horus na obzorju”, personifikovao je sunce na izlasku i uvek su ga povezivali s Kheprijem kao simbolom uskrsnuća ili večnog života. Iako su ga ponekad prikazivali kao čoveka sa, sokolovom glavom koji nosi mnoštvo kruna, a ponekad kao lava sa sokolovom glavom ili kao lava s ovnovom glavom, njegov najčuveniji prikaz bila je sfinga kod Gizeha, golem lav s ljudskom glavom koji na glavi nosi kraljevski ukras i ureus. Isklesana je bila iz kamena iz kamenoloma blizu groba Kefrena, faraona iz Četvrte dinastije, a njeno lice predstavlja njegov lik; sfinge su obično poistovećivali s faraonom u njegovu besmrtnom vidu.

Smatralo se da je Harmakhis ne samo bog sunca kao Horus nego i skladište najvećeg znanja. Tutmozis III iz Osamnaeste dinastije pričao je kako mu se dogodilo da je kao mladi princ loveći zaspao u podne u seni između dveu velikih nogu Harmakhisa od Gizeha. U snu čuo je glas koji govori: „Pogledaj me, sine moj Tutmozise. Ja sam tvoj otac Harmakhis-Atum-Khepri. Ti ćeš preuzeti belu krunu i crvenu krunu na Gebovu prestolju.”

Bog je nastavio objašnjavati da će za Tutmozisa steći presto ukoliko on zauzvrat ukloni pesak koji je kroz stoleća prekrio sfingu. Tutmozis je Harmakhisu učinio tu uslugu te je pravedno postao faraon - pod zaštitom Ra- Harmakhisa a ne Amon-Raa. Tako je počeo pokret protiv Amon-Raa koji je bio na svom vrhuncu za vreme atenizma.

Tekst o egipatskoj mitologiji preuzet sa foruma bez cenzure

Senka

Maja – mitologija

Maja (grč. Μαῖα, Maĩa) u grčkoj mitologiji najstarija je Plejada, jedna od sedam Atlantovih i Plioninih kćeri. Kao i njezine sestre, rođena je na brdu Kileni u Arkadiji te je stoga smatrana i planinskom boginjom. Maja je bila najstarija, najljepša i najsramežljivija. Također je i boginja poljā.

Grčka mitologija
Hermesovo rođenje

U pećini na Kileni, Maja je spavala sa Zeusom i potom rodila boga Hermesa. O njegovu rođenju govori i homerska himna u njegovu čast.

Njegovu je majku Maju tajno oplodio Zeus te je ona zamotala dijete u povoje, ali je ono pobjeglo dok je spavala. Hermes je otišao u Tesaliju gdje je Apolon držao svoju stoku, ukrao mu je goveda i odnio ih u jednu pećinu u šumi blizu Pila, prekrivši tragove. U pećini je pronašao kornjaču koju je ubio, uzeo joj oklop i u njega smjestio kravlja crijeva i tako napravio prvu liru. Apolon se požalio njegovoj majci da mu je Hermes ukrao stoku, ali se Hermes već vratio u svoje povoje te Maja nije vjerovala Apolonovim riječima. Zeus se umiješao i složio s Apolonom tvrdivši da je vidio sve događaje. Hermes je zatim počeo svirati na svojoj novoj liri, a Apolon se zaljubio u taj instrument te mu je ponudio stoku u zamjenu za liru. Apolon je tada postao umjetnik na liri, a Hermes je kasnije izumio još jedan instrument – sirinks. Poslije je Apolon u zamjenu za sirinks Hermesu dao kaducej. Zbog ovog je događaja Hermes zaštitnik lopova.

Maja je također odgojila i Arkada, Kalistina sina, da ga zaštiti od Herina gnjeva (Hera je njegovu majku pretvorila u medvjeda).

Rimska mitologija

U rimskoj mitologiji Maja je obično povezivana s boginjom zvanom Maia Maiestas, također znanom kao Fauna, Bona Dea ili Ops, moguće da je bila i boginja proljeća. Po njoj je nazvan mjesec maj – svibanj, a bili su joj posvećeni prvi i petnaesti dan toga mjeseca.

Crna Mamba · **Pridružio se:** 02 Maj 2011, 10:06 **Postovi:** 26536

EGIPATSKA MITOLOGIJA

Počeci egipatske civilizacije

Drevni Egipat kako ga ljudi obično zamišljaju – kao zemlju faraona, gradova i pogrebnih
nalazišta, prelepe umetnosti i pisanja hijeroglifima – počeo je da postoji sa formiranjem
ujedinjenje i centralizovane države 3100. p.n.e. Faktori koji su vodili do ovog razvoja su
spekulativni, ali najznačajnije promene u egipatskoj istoriji desile su se oko 3000. p.n.e.
Prvih nekoliko stotina hiljada godina ljudske okupacije, Egipat je u vreme kamenog doba ili
paleolita bio stanište za zajednice lovaca, ribara i sakupljača hrane koji su živeli duž rečnih
zaravnih u dolini Nila. Onda, od 5500. p.n.e, pojavljuju se najranije poljoprivredne zajednice.
Tokom sledećih 2400 godina, došlo je do deljenja zemlje između pojedinačnih, samoupravnih
zajednica, koje su se razvijale socijalno, ekonomski, politički i kulturno različitim brzinama. Ovaj
rani razvoj se može pratiti uglavnom ispitujući takozvane preddinastičke grobnice, koje su
iskopane na različitim nalazištima širom Egipta.

Materijalna kultura
Kako su se lokalne kulture razvijale, njihovo zanatstvo se napredovalo u kvalitetu i
prefinjenosti. Oslikavali su grnčariju i oblikovali nakit; obrada kamena je postala razrađenija, sa
stvaranjem paleta, vrhova skiptara, noževa i vaza; obrada metala je počela sa proizvodnjom alata
od bakra.
Prepoznatljiv egipatski stil je već počeo da se pojavljuje u predmetima koji su se proizvodili,
i tržišta za takvu robu su očigledno postala šira i specijalizovanija. Resursi iz pustinje, kao što je
zlato iz Istočne pustinje, su bili eksploatisani i zna se da je ostvaren kontakt sa trgovcima izvan
Egipta, budući da je lapis lazuli iz Badakhsana u severoistočnom Avganistanu pronađen u
preddinastičkim grobovima.
Prisustvo takvih rukotvorina pokazuje da su njihovi proizvođači bili oslobođeni od
obrađivanja zemlje zbog opstanka i da je društvo postajalo diferenciranije, sa pojavom elite koja
je mogla sebi da priušti luksuznu robu i koji su po svojoj prilici kontrolisali trgovačke puteve,
lokalne irigacione sisteme i podrobnije građevinske projekte ( naročito grobnice).
Razmena robe je neizbežno bila udružena sa razmenom ideja. Veza sa Mesopotamijom
izgleda da je bila naročito važna za rani period egipatske civilizacije. Verovatno su strani trgovci
bili privučeni Egiptom zbog mogučnosti kupovine zlata.

Pojava centralizovane države
Do 3100. p.n.e, Egipat je bio veoma efikasna politička država, sa administrativnom
birokratijom, precizno određenih granica i razrađenih kraljevskih ceremonija koje su se odnosile
na jednog vladara. Dakle zašto se egipatska država pojavila onda kada jeste? Postoji veliki broj
teorija, koje odražavaju različite tendencije razvoja mišljenja. One se odnose na promene u
fizičkom okruženju i klimi, kao i na spoljašnje stimulanse. Najverovatnije je da su različiti faktori
poklopili da bi se stvorile bitnije promene.
Promene u okruženju su verovatno bile povezane sa porastom stanovništva, povećanjem
proizvodnje, i oslobađanja stručnjaka od obrade zemlje zbog opstanka, koje su dovele do
dominacije elite nad siromašnim. Nagovešteno je da je porast stanovništva izazvao potrebu za
rastom tehnologije da udovolji rastućim zahtevima, koji su kao rezultat doveli do potrebe za
centralnim uređenjem. Druge teorije uključuju porast populacije koji vodi do konflikta između
zajednica.
Povećanje neplodne pustinje tokom milenijuma dovelo je do sužavanja oblasti zemlje
pogodne za naseljavanje, tako i gustine naseljenosti, i za Egipat se zna da je doživeo vlažniji
period koji je bio praćen suvijim periodom oko 3300. p.n.e. Migracije ljudi zbog promena u klimi
(posebno prema severu u regionu Delte) moguće je da su izazvale ujedno i saveze i konflikte, koji
su rezultirali u pojavi poglavarskih oblasti. Teritorijalna nadmetanja i spajanje poglavarskih
oblasti su bez sumnje vodile do povećanja moći u rukama nekolicine ljudi.

Autor : Ivan Prihoško

Forum Srbija

Mitovi i legende

Ko je OnLine