Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Evropski vladari
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=11&t=20291
Stranica 1 od 12

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 22:35 ]
Tema posta:  Evropski vladari

Pуски императори




Петар Велики



Петар I Алексејевич или Петар Велики, рођен 9. јун 1672 у Санкт Петербургу, био је руски цар и император који је владао Русијом од 7. маја 1682. па све до своје смрти 1725. године.

На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. године. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.

Петар је владао сам до 1724, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. и заменио је титулом императора.


Slika


Детињство

Петар је био син руског цара Алексеја I и његове друге жене, Наталије Кириловне Наришкине. Алексеј I је из претходног брака са Маријом Милославском имао пет синова и осам ћерки, од којих су само два сина — Фјодор и Иван — били живи кад је Петар рођен. Алексеј I је имао још две ћерке са Наталијом Наришкином пре него што је умро 1674. године када га је наследио најстарији преживели син, Фјодор III.

Фјодор је владао шест година, а онда умро од скорбута. Пошто није имао деце, избио је спор око права на престо између породица његове мајке, Наришкина и породице Алексејеве прве жене, Милославских. Правно гледано, Иван је био следећи владар по наследној линији, али је био физички и ментално неспособан да преузме дужност цара, а и бојари нису волели властољубиве Милославске те је бојарска дума (веће руских племића) у договору са патријархом, именовала десетогодишњег Петра за цара заједно са мајком као регентом, против чега се побунила Иванова породица на челу са његовом сестром, Софијом Алексејевном. Под Софијиним утицајем, избила је побуна „стрелаца“ (елитне руске војне јединице тог времена). Елитне руске војне јединице су упале у двор, опљачкали га и на Петрове очи побили многе бојаре међу којима и два старија брата царице Наталије, његове мајке. Петар и његова мајка су били присиљени да се повуку док је Софија преузела место регента над заједничком владавином Ивана и Петра.


Slika


Младост

Док је Софија била регент, Петар је са мајком и људима који су му били блиски живео у дворцима у околини Москве, а највише у селу Пребраженском, где је дане проводио увежбавајући и обучавајући се у ратним вештинама са својим друговима. Временом, Петар је формирао сопствену јединицу само њему верних војника коју је назвао „Преображенски“ и „Семјоновски“, према дворцима у којима је живео са мајком. Његови људи су га волели и били му верни јер их је третирао на једноставан начин и као пријатеље. Велико интересовање и љубав је показао ка изградњи бродова и пловидби, чему га је научио један Холанђанин кога је упознао у „немачком кварту“ смештеном ван града где су живели странци и где је радо одлазио.

Мајка му је организовала и женидбу са Јевдоксијом Лопухином 1689. године. Брак је био потпун промашај и Петар је након десет година брака натерао супругу да се одрекне брака и да се замонаши.

Кад је Петар напунио 17 година, Софија је схватила да јој прети опасност од њега те је почела да спрема преврат на двору у спрези са стрелцима. Кад је сазнао за Софијине намере, Петар се склонио у манастир св. Тројице Сергејевски, а затим позвао своја два пука којима су се затим придружили и неки одреди редовне војске и стрелаца. Софија је збачена с престола, и затворена у женски манастир.

Ипак, стварна власт је била у рукама Петрове мајке, Наталије Наришкине, тако да Петар још увек није могао да оствари апсолутну власт. Тек након мајчине смрти 1694. Петар је постао истински независан владар. Формално, Иван је делио власт са Петром, али без значајнијег утицаја. Након Иванове смрти 1696. године, Петар је постао и легално самостални владар.

У међувремену, наставио је да посећује немачки кварт, где се веома добро упознао са западњачким менталитетом и обичајима. Ту је стекао и два најбоља друга: Шкота Патрика Гордона (енгл. Patrick Gordon), авантуристу који се борио под заставама различитих земаља као најамник, и Швајцарца Франца Лефорта (фр. Franz Lefort), војника који је служио у руској војсци. И даље је организовао војне маневре, а за време свог боравка на Перејеславском језеру, изградио је војни брод уз помоћ мањег броја помоћника. Затим је отишао у Архангелск где је први пут у животу видео велике бродове и пловидбу на мору.

Русија је тада имала око 13 милиона становника и била је веома заостала. Већину становништва су чинили сељаци (кметови углавном), а број племића и грађана је сразмерно био веома мали. Буржоазија једва да је и постојала. Трговина која је била у рукама странаца, састојала се у размени западних фабричких производа за руске сировине, а градови готово да нису ни постојали, већ су били велика села.


Slika


Почетак владавине

Година 1695. је била веома значајна година у Петровом животу. Те године Петар је почео да влада самостално. Било му је и те како јасно да Русија не може стати у ред великих сила ако не савлада своју заосталост, а да је савлада било је потребно, у првом реду, остварити излаз на море и раскинути културну и економску изолованост, нарочито од земаља западне Европе.

У то време Русија је контролисала једино излаз на Бело море. Шведска је контролисала Балтичко море, а контролу над Каспијским морем Петар је могао добити једино потискивањем Татара из зона око мора. Зато је Петар био присиљен да зарати са Татарима на Криму који су у то доба били турски вазали. Петров главни циљ је био заузимање Азова, тадашњег турског упоришта у Русији на реци Дону. У лето 1695. Петар је напао Азов, али је напад био одбијен. У новембру исте године, Петар, поучен неуспехом, изградио је у Вороњежу малу флоту чију је команду поверио Лефорту који је у јулу 1696. заузео Азов чиме је Русија добила излаз на Азовско и Црно море.


Slika


Пут у Европу и побуне стрелаца

Да би задржао Азов, Петар је схватио да мора да формира велику флоту, за чију изградњу он није располагао ни инжењерима ни тесарима, као ни морнарима ни поморским официрима. Одмах је послао стотине бојара у Енглеску, Холандију и Италију на обуку у поморским вештинама, навигацији и бродоградњи. Кад се рашчуло да и сам цар жели да путује у иностранство, неке вође козака као и неки стрелци сковали су план да га убију, међутим, Петар је открио на време заверу и страховито се обрачунао са завереницима. Стотине завереника је било одвучено на Кремљински трг где су погубљени вешањем или одсецањем главе.

Подстакнут дивљењем и радозналошћу према западњачком начину живота и технологијама, Петар је 1697. кренуо на пут по Европи, у пратњи бројне делегације саветника (тзв. „Велика амбасада“). Желео је да што боље упозна обичаје и занате Запада како би их после применио у сопственој земљи. Путовао је инкогнито као Петар Михајлович, иако је на дворовима које је посећивао његов прави идентитет био познат и добијао је третман достојан свог положаја. Радио је неко време као дрводеља у бродоградилиштима у Амстердаму, а касније и у Енглеској, недалеко од Лондона. Посетио је главне градове Немачке и Аустрије, разговарао је са британским краљем Вилијамом III и упознао се са енглеским високим друштвом које је цара Русије сматрало надасве несвакидашњом појавом јер никад није раније видело једног монарха како пуши и пије по крчмама са морнарима. Петар је ово путовање искористио да унајми стотине техничара и официра странаца који је требало да своја знања ставе у службу Руске Империје. Такође је стекао велика знања из области бродоградње и картографије.

С друге стране, Петар је такође желео да покуша да добије помоћ и подршку европских владара у борби против моћног Османског царства. Међутим, Петрове наде су се изјаловиле; Француска је била традиционални савезник турског султана, а Аустрија је настојала да одржи мир на Истоку да би водила своје ратове на Западу. Осим тога, Петар је изабрао прилично лош тренутак за своју дипломатску офанзиву: Европа је у то време више размишљала о томе ко ће наследити шпанског краља без наследника Карлоса II него о борби против турске империје.

Његова посета је изненада прекинута 1698. године, када је због побуне стрелаца присиљен да прекине своје путовање по Европи и да крене назад у Русију, међутим, побуна је била лако угушена чак и пре него што се Петар вратио кући, те је Петар онда остао неко време у Пољској где се упознао са пољским краљем Августом II с ким је склопио савез у предстојећем рату против Шведске чији је циљ био да се Русији обезбеди излазак на море.


Slika


Прве реформе

Кад се вратио у Москву, прво се обрачунао са побуњеницима. „Стрелци“, као војна формација, су распуштени, а многи од њих су били мучени, закопавани живи или протерани у Сибир. Сам Петар је учествовао у мучењу своје полусестре Софије коју је на крају доживотно затворио у манастир. Такође је окончао свој неуспели 17-годишњи брак. Натерао је Јевдокију да се одрекне брака и да оде у манастир. Царица је Петру родила три сина, а само један, Алексеј, је преживео, који је са осам година био одвојен од своје мајке. Односи између оца и сина су сваким даном били све гори — Алексеј је одбијао сваку послушност цару, а Петар је скоро свакодневно тукао свог сина.

Петрова посета Западу уверила га је да су многи европски обичаји били напреднији од традиционалних руских. Петар је зато заповедио свим својим чиновницима и званичницима да обрију браде и да носе одећу скројену по европској моди. Од тога су били изузети само свештеници, земљорадници и кочијаши. Бојарима је наредио да скрате своје дуге рукаве и сукње кафтана, традиционалне московске одеће татарског порекла. На једном пријему који је приредио по повратку из иностранства, исекао је маказама браде великодостојницима, без обзира што је у Русији ношење браде имало и верски значај и што је црква бранила бријање браде.

Ово нису биле једине промене које је унео у руско друштво. Вероватно поучен сопственим искуством, сматрао је уговорене бракове варварским обичајем, те је забранио склапање бракова против воље будућих супружника и прогласио је обавезним да будући супружници буду верени најмање шест недеља током којих би могли да се слободно виђају и боље упознају. Такође је наредио својим дворанима да приређују забаве по европским обичајима, а жене из виших сталежа су морале да одлазе на друштвене скупове,


Slika

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 22:46 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Катарина I Алексејевна




Катарина I Алексејевна (рус. Екатерина I Алексеевна, рођена као Marta Helena Skowrońska; 15. април 1684 — 17. мај 1727) је била је друга жена Петра Великог и царица Русије од 1725. до 1727. године.


Slika


Била је кћи латвијског сељака пољског порекла. Родитељи су јој умрли од куге, па је одрасла као слушкиња лутеранског свештеника Ернста Глика. Касније је радила као служавка Александра Мењшикова, пријатеља Петра Великог. Катарина и Петар су се тајно венчали 1707. године. Имали су деветоро деце, од којих су Јелисавета (1709) и Ана (1708) преживеле детињство. Званично су се венчали у Санкт Петербургу 9. фебруара 1712. године. Године 1724, Катарина је именована за Петровог сувладара. После Петрове смрти 1725, савјет на челу са Мењшиковом је прогласио Катарину за владара Русије. Праву власт су током преостале две године њеног живота имали Мењшиков и Врховни тајни савјет.


Slika


По њој је 1723. године добио име град Јекатеринбург на Уралу.

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 22:52 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Петар II Алексејевич



Петар II Алексејевич (рус. Пётр II Алексеевич; Санкт Петербург, 12. октобар 1715 — Москва, 19. јануар 1730)[1] је био руски император од 17. маја 1727. па све до своје смрти 1730. године.


Slika


Био је унук Петра Великог који га је игнорисао за живота. Његов положај се није променио ни за време владавине Катарине I. Тек је пред крај њеног живота постало јасно да Петар има наследно право на царски престо, које је Катарина најзад потврдила тестаментом. Петар је крунисан за цара у Москви 25. фебруара 1728. под покровитељством Василија Долгорукова. Петар је требало да се венча са Василијевом нећаком, принцезом Катарином Долгоруковом 30. јануара 1730. године. Цар је умро управо на тај дан од малих богиња.

Петровом смрћу окончала се мушка линија династије Романов. Наследила га је Ана I Ивановна, кћи полубрата Петра Великог, Ивана V.

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 22:59 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Ана I Ивановна



Ана I Ивановна (рус. Анна I Иоанновна; Москва, 7. фебруар 1693 — Москва, 28. октобар 1740) је била руска императорка од 29. јануара 1730. до своје смрти 28. октобра 1740. године. Претходно је била војвоткиња Курландије од 1711. до 1730. године.


Slika


Била је друга кћи цара Ивана V (брата Петра I). Удала се 1710. за Фридиха Вилхелма, војводу Курландије, и 4 месеца касније остала удовица. После смрти Петра II, Врховни тајни савет ју је довео на престо 1730. као монарха са ограниченом власти. Ипак, она је приграбила сву власт и распустила Врховни тајни савет. Све време је имала велико неповерење у руско племство, а полуге власти је дала у руке балтичким Немцима. На престо Курландије је поставила свог миљеника и љубавника Ернст Јохана фон Бирона. Ратовала је против Турске и Русију проширила на Азов и Централну Азију.


Slika


За наследника је одредила свога једногодишњег рођака Ивана VI. Тиме је хтела да лиши наследства потомке Петра Великог. После Анине смрти, Јелисавета I Петровна, друга кћи Петра Великог, успела је да приграби власт и затвори Ивана VI у тамницу.

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 23:06 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Иван VI Антонович



Иван VI Антонович (рус. Иоанн VI Антонович; 23. август 1740 — 16. јул 1764) је био руски цар од 28. октобра 1740. до 6. децембра 1741. године. Био је члан династије Романових.


Slika


Царица Ана Ивановна је пред смрт усвојила и за наследника одредила свог једногодишњег рођака Ивана Антоновича. Тиме је хтела да лиши наследства потомке Петра Великог. После Анине смрти, Јелисавета I Петровна, друга кћи Петра Великог, успела је да приграби власт и затвори Ивана VI у тамницу. Од 1756. био је заточен у тврђави Шиселбург. Ту је Иван провео остатак свог живота под стриктним надзором тамничара. Иван је, као легитимни претендент на престо, био велика опасност за особу која је била на власти.


Slika


Приликом измишљеног или стварног организованог покушаја бекства, убијен је 16. јула 1764. године. Његовом смрћу је царица Катарина II осигурала своју власт.

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 23:14 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Јелисавета I Петровна



Јелисавета I Петровна (рус. Елизаве́та I Петро́вна; Колменскоје, 29. децембар 1709 — Санкт Петербург, 5. јануар 1762) је била руска императорка од 1741. до 1762. године. Била је кћи Петра Великог и Катарине I.


Slika


Владавина

После смрти царице Ане Ивановне, регентство је преузела Ана Леополдовна у име свог једногодишњег сина Ивана VI. Економски проблеми су допринели да је Јелисавета преузела власт мирним пучем уз помоћ гарде. Јелисавета је била омиљен владар јер је елиминисала странце на важним положајима и под њеном владавином није вршена смртна казна. Помогла је Ломоносову да оснује Универзитет у Москви и Шувалову да оснује Академију уметности у Санкт Петербургу. Потрошила је огромне суме новца на барокне пројекте свог омиљеног архитекте Бартоломеа Растрелија, посебно у Петерхофу и Царском селу. За време њене владавине изграђени су Зимски дворац и манастир Смољни у Санкт Петербургу. Помагала је научнике, уметнике, као и своје миљенике.

Током Јелисаветине владавине Русија је успешно ратовала у Седмогодишњем рату, а историчари тврде да је њена смрт спасла Пруску од пораза. Њеном смрћу окончала се изворна грана династије Романов. У том тренутку, Руска Империја је имала површину преко 16 милона квадратних километара.

Autoru:  Braca [ 18 Nov 2012, 23:20 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Петар III Фјодорович



Петар III Фјодорович (рус. Пётр III Фёдорович; 21. фебруар 1728 — 17. јул 1762) је био руски император. Владао је само 186 дана, након чега је убијен у завери.

Био је син Ане, кћерке Петра Великог и Карла Фридрика, војводе од Шлезвиг-Холштајн-Готорпа. Одгојен је као Немац, живео је у Немачкој преузевши војводску титулу након смрти свога оца.


Slika


Жена му је године 1745. постала војвоткиња Софија Августа од Анхалт-Зербста, која је након удаје за њега прешла у православље и узела име Катарина. Као одлучна и интелигентна, учествовала је у политичким и дипломатским играма много активније од свог супруга.

Године 1742. проглашен је наследником царице Јелисавете. Након њене смрти, децембра 1761, постао је цар. У то доба је вођен Седмогодишњи рат (1756—1763), у ком је Русија ратовала против Пруске. Петар, који се дивио пруском владару Фридриху II, прекинуо је рат и маја 1762. у Санкт Петербургу потписао мир, којим је Русија вратила Пруској раније освојене територије. Планирао је да у савезништву са Пруском крене у рат против дотадашњих савезника, Аустрије и Француске.


Slika


У унутрашњој политици, давао је повластице племству и потискивао (ионако слаб) утицај цркве. Дао је право земљопоседницима да кметове по својој вољи пресељавају са једног имања на друго. Положај кметова тиме се значајно погоршавао и постао је близак положају робова. Ослободио је племиће обавезе да служе држави у администрацији или војсци, коју је наметнуо његов деда Петар Велики, осим у време рата. Започео је секуларизацију црквених имања, коју је Катарина Велика наставила.

Заокрет у спољној политици је довео до побуне војних заповедника, на чије чело је стала Катарина. У дворском удару свргнут је с власти, затворен и ускоро убијен. Катарина је завладала као царица Катарина II Алексејевна.

Неколико година након његове смрти, у Црној Гори је Шћепан Мали прогласио себе царом Петром III, који је успео да побегне из тамнице. Исто је поступио и вођа козачког устанка 1773 — 1775 Јемељан Иванович Пугачов.

Autoru:  Braca [ 19 Nov 2012, 00:21 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Катарина Велика



Катарина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна, позната као Катарина Велика (рус. Екатери́на Вели́кая), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst); 21. април 1729 — 6. новембар 1796) је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена.


Slika


Живот пре доласка на власт

Софија Августа Фредерика од Анхалт-Зербста, по надимку „Смоквица“ (Fighen), рођена је у Штетину у Пруској (Stettin, данас Шћећин Szczecin у Пољској), од оца Кристијана Августа и мајке Јохане Елизабете од Шлезвиг-Холштајн-Готорпа (Елизабете од Холштајна). Рођена је као немачка кнегиња, у сродству са будућим краљевима Густавом III од Шведске и Карлом XIII од Шведске.

Године 1744, руска царица Јелисавета одабрала је Софију за жену свом нећаку Петру III од Русије, свом изабраном наследнику. Софија је променила име у Катарина када је преобраћена у руску православну веру. Брак је окарактерисан као промашај услед њених неверстава. Брзо је постала популарна код неколико политичких група које су биле против њеног супруга. Врло образована, Катарина је била укорак са новостима из Русије и остатка Европе. Дописивала се са много великих умова свог времена, укључујући Волтера и Дидроа. 1762, након пресељења у нови Зимски дворац у Санкт Петербургу, Петар је дошао на трон као Петар III од Русије, али његова ексцентрична политика је отуђила групе које је Катарина придобила. Григориј Орлов, Катаринин тадашњи љубавник, био је вођа завереника који су прокламовали Катарину као владара, а Петар је убијен мање од шест месеци по доласку на трон, 17. јула 1762. године. Постојала је сумња да је Катарина умешана у Петрово убиство али никада није доказана.


Slika


Лични живот

Прво дете јој је био син, Павле Петрович (1754), кога није много волела. Могуће је да му је отац био Петар, али и неки од Катарининих љубавника, вероватно Сергеј Салтиков. Други син јој је био Алексеј Бобрински (1762), чији је отац био Григориј Орлов. Имала је и две кћери; велику књегињу Ану Петровну (1757—1759) и Јелисавету Тјомкину (1775). Сматра се да је Анин отац Станислав Поњатовски, а Јелисаветин Григориј Потемкин.

Павле ју је наследио на трону као Павле I Петрович. Сахрањена је поред Петра III у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу.


Slika


Уметност и култура

Катарина је припадала ери просветитељства и сматрала је себе „филозофом на трону“. Постала је позната као заштитник уметности, књижевности и образовања. Писала је комедије, фантастику и мемоаре, и проучавала Волтера, Дидроа и д'Алембера који су касније потврдили њену репутацију у својим радовима. Била је у стању да доведе математичара Леонарда Ојлера из Берлина чак до Санкт Петербурга.

Када је Александар Николајевич Радишчев објавио своје „Путовање од Санкт Петербурга до Москве“ 1790, и упозорења на устанак због неподношљивих социјалних услова међу сељацима који су држани као робље, Катарина га је протерала у Сибир. Од француског архитекте Валена де ла Мота тражи ново крило Зимског дворца названог Ермитаж. То је дело савршених пропорција у коме је она до краја живота радо проводила своје слободно време са пријатељима. Такође је изградила статуу Петра Великог у Петрограду на којој стоји посвета „Петру Великом, Катарина II“.


Slika


Спољна политика

Катаринин министар спољних послова, Никита Ивановић Панин, имао је значајан утицај од почетка њене владавине. Иако бистар државник, Панин је посветио много пажње и милионе рубаља креирању „Северног савеза“ између Русије, Пруске, Пољске, Шведске и могуће, Велике Британије, да се супротстави моћи Хабзбуршке лиге. Када је постало јасно да овај план није успео, Панин је изгубио поверење и 1781. разрешен је дужности.

Катарина је 1764. поставила Станислава Поњатовског, бившег љубавника, на пољски престо. Русија је добила највећи део Пољске кроз деобу између Русије, Аустрије и Пруске (1772, 1793. и 1795).

Катарина је од Русије направила доминантну силу на Блиском истоку, након Првог руско-турског рата (1768—1774). Покушала је да направи поделу европског дела Отоманске империје по пољском моделу, али је постигла знатно мањи успех. Анектирала је Крим 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат првог рата Русије и Турске. Отоманска империја је започела Други руско-турски рат (1787—1792) за време Катаринине владавине. Овај рат се завршио Мировним споразумом из Јашија који је легитимисао руско право на Крим.

На европској политичкој сцени Катарина је играла значајну улогу као посредник у Рату за баварско наслеђе (1778—1779) између Пруске и Аустрије. Године 1780. поставила је групу предвиђену да брани неутралне доставе против Велике Британије током Америчке револуције.

Од 1788. до 1790, Русија је била у рату са Шведском, који је водио Катаринин рођак, шведски краљ. Густав III је започео рат да би преузео балтичке територије које је изгубио од Русије 1720. године. Очекујући да лако савладају Русе, Швеђани су се суочили са великим људским и територијалним губицима. Пошто је Данска објавила рат 1789, ствари на Шведској страни су изгледале лоше. Ипак, 1790. Швеђани су организовали контраофанзиву. Ово је кулминирало Битком код Свенсксуда (данашњи Руотсинсалми у Финској), 9. и 10. јула 1790. године. Руска морнарица предвођена кнезом Насаом, имала је 32 већа и 200 мањих борбених бродова, 1200 топова и 14.000 људи. Швеђани, којима су комадовали Густав и пуковник Карл Олаф Кронстед, су имали 200 мањих и већих бродова, 1.000 топова и 12.500 људи. Руски бродови су имали проблем са навођењем топова у тешким водама, који укотвљени Швеђани нису имали. На крају битке, Русија је изгубила 50 до 60 бродова и 9.500 људи. Швеђани су изгубили 6 бродова и између 6 и 7 хиљада људи. Мир је потписан 14. августа, враћајући све освојене територије одговарајућим нацијама, и трајао је 20 година.

Катарина је преузела водећу улогу у деоби Пољске, користећи чињеницу да је земља била вођена децентрализованом и немоћном владом, да је подели између Пруске и Аустрије. Ова деоба Пољске помогла је да се одржи равнотежа моћи у Источној Европи XVIII века.

На крају, додала је око 518.000 km² руској територији.


Slika


Унутрашња политика

На почетку своје владавине Катарина је кренула у провођење опште политичке реформе, руководећи се идејама Просветитељсва. Спроведене су реформе Сената (1763), секуларизација црквених добара (1764) и припремљена је промена закона. Оформљен је сазив законодавне комисије у којој су били заступљени сви слојеви друштва, осим зависног сељаштва, али је комисија распуштена пре него што је почела да ради, на шта је вероватно имао утицај устанак под вођством Јемељана Ивановича Пугачева (1773—1774).

Катарина је реорганизовала руску провинцијалну администрацију, дајући влади већу контролу над сеоским подручјима услед сеоских буна. Овај процес је завршен 1775. Реформа је оформила провинције и дистрикте који су били лакши за управљање од стране владе. Хиљаду седамсто осамдесетпете године Катарина је издала проглас којим је дозвољено народу да користи престо као законско тело, ослобађа господство од државне службе и пореза, господске титуле чини наследним, и даје господству пуну контролу над њиховим кметовима и земљом. Додатно, Катарина је дала земљу у Украјини омиљеној господи и доделила им кметове. Охрабривала је колонијализацију Аљаске и других покорених територија.

Катарина је наставила да спроводи утицај запада на Русију. Ипак, за разлику од Петра Великог, обуздала је силу и усредсредила се на провођење индивидуалних акција. Њене реформе су стигле и даље након што је неуспешни устанак Јемељана Пугачева потресао Источну Русију. Као резултат, Катарина је остварила неколико драстичних реформи унутар руског друштва. Прво, успоставила је Слободно економско друштво, 1765, да би охрабрила модернизацију пољопривреде и индустрије. Друго, охрабривала је стране инвестиције намењене неразвијеним подручјима. Треће, ослабила је цензорски закон и подржала образовање господства и средње класе.


Slika


Синоними

Катарина II, Екатарина II, Екатарина Велика, Јекатарина II

Autoru:  Braca [ 19 Nov 2012, 00:35 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Павле I Петрович



Павле I Петрович (рус. Павел I Петрович; Санкт Петербург, 1. октобар 1754 — Санкт Петербург, 23. март 1801) је био руски император од 1796. до 1801. године.

Прожет идејама витештва, бранио је Малту и од Наполеона и од Велике Британије и пружио је заштиту малтешким витезовима. Постао је и велики мајстор


Slika


Детињство

Син је Петра III и Катарине Велике. Након што је убила свога супруга, Катарина Велика је говорила да његов отац није Петар III Фјодорович, него њен љубавник Сергеј Салтиков. Међутим, дечак је био сличан Петру III. Павле је првих седам година живота провео под контролом старе царице Јелисавете.

Рани живот

По свој прилици његови односи са мајком нису били најбољи, о чему је сведочио британски амбасадор. Прва супруга му је умрла при породу. По други пут се оженио 1776. године са Софијом Доротејом од Виртемберга, која је добила руско име Марија Фјодоровна. У то време је веровао да га је мајка намеравала убити као што је убила његова оца. Катарина Велика га је на то удаљила из дворског савета и држала га на одстојању. Са новом супругом је током живота имао десеторо деце. Када се 1777. године родио будући цар, Александар I Павлович, царица им је поклонила велики посед Павловск. Павле и његова супруга су много путовали по Европи од 1781. до 1782. године. Царица им је 1783. године дала велико имање Гатчина са пуком војника, које је Павле могао да тренира по пруском моделу


Slika

Павле Петрович као дете (1761), рад Фјодора Рокотова


Император

Павле је постао цар након што је умрла Катарина Велика 5. новембра 1796. године. Тада се говорило да је царица Катарина оставила тестамент по коме је Павла искључила из линије наслеђивања и да је одредила да цар буде његов син, тј. њен унук Александар I Павлович. Чим је царица умрла Павле је кренуо у потрагу да нађе и уништи тестамент. Царица је доста дуго држала Павла у страху да он неће бити наследник. Због претрпљеног страха, једна од првих мера новог цара је било доношење закона о наслеђивању династије Романов.

За време прве године власти поништио је многе законе своје мајке. Дозволио је најпознатијем критичару Катарине Велике Александру Николајевичу Радишчеву да се врати из прогонства у Сибиру. С друге стране оптуживао је људе да су јакобинци и протеривао би их и због ношења француске одеће или читања француских књига. Свога оца Петра III сахранио је са великим почастима. Катарина Велика је пред своју смрт спремала војску за напад на Персију. Павле је опозвао и ту одлуку своје мајке.

Осим Радишчева ослободио је Новикова и Тадеуша Кошћушка, али ову двојицу је држао у кућном притвору. Руско племство је сматрао декадентним и корумпираним. Имао је намеру да створи витешке идеале и да очисти руски двор и племство од неморала из доба владавине његове мајке. Богато је наградио оне који су подржали његова залагања за успоставу витешких идеала у руском друштву. Казнио је оне, који нису делили његов витешки поглед на свет. Сменио је 7 фелдмаршала и 333 генерала.

Изабран је за великог мајстора малтешких витезова. Наполеон је заузео Малту, па су малтешки витезови нашли уточиште у Русији. Успоставио је руску традицију малтешких витезова унутар царских редова у Русији. Саградио је три скупа замка око Москве. Са Аном Лопухином је по свој прилици исто имао однос близак платонском односу у његовом идеалу витешког понашања.


Slika

Статуа цара Павла испред Павловске палате


Ратови

Након Наполеонова освајања Малте 1798, Павле је био разљућен и одлучио је да освети протеривање малтешких витезова.

Учествовао је у рату друге коалиције против Наполеона. Русија је 1798. објавила рат Француској. Послао је Суворова да се бори против Наполеона. Суворов је 1799. године ослободио северну Италију, а касније крећу на Швајцарску, где је Суворов погинуо. Адмирал Фјодор Ушаков и руска флота су изводили операције у Средоземљу.

Малту је од Наполеона преотела Велика Британија. Павле је захтевао да се Малти врати независност. Пошто је то Британија одбила Русија је склопила мир са Наполеоном. Тада је разматрао планове да освоји Британску Индију, било са Французима било сам.

Атентат

Павле је стекао много непријатеља. Његови покушаји наметања витешког понашања одбијали су и многе његове саветнике. Осим тога открио је да је царски трезор био поткрадан. Његова политика је многим племићима представљала сметњу.

Заверу против њега су организовали војни губернатор Санкт Петербурга Петар Пален, Никита Пањин и адмирал Рибас који је умро пре извршења плана. Завереници су 11. марта 1801. убили цара Павла. Један скуп отпуштених официра предводио је генерал Бенигсен. Покушали су да натерају цара да потпише абдикацију. Цар је пружио отпор, па су га убили. Наследио га је син Александар I Павлович, који је био упознат да постоји завера. Завереници су били повезани са Великом Британијом, која је очекивала да ће јој Русија објавити рат због Малте.


Slika

Михајловски замак, где је убијен цар Павле


Деца

У браку са супругом Софијом Доротеом од Виртемберга, после удаје познатом као Марија Фјодоровна имао је десеторо деце:
Александар I Павлович (1777—1825), наследио је Павла као цар Русије
Константин Павлович (1779—1831) одрекао се наслеђивања 1822.
Александра Павлова (1783—1801) удала се за надвојводу Јозефа Антона од Аустрије, сина Леополда II
Елена Павлова (1784—1803)
Марија Павлова (1786—1859) удала се за Карла фридриха, великог војводу од Захсена-Вајмара-Ајзенаха
Екатерина Павлова (1788—1819) удала се за војводу Петра од Олденбурга и за другог краља Вилхелма I од Виртемберга
Олга Павлова (1792—1795)
Ана Павлова (1795—1865) удала се за краља Вилијама II од Холандије
Николај I Павлович (1796—1855) био је цар Русије од 1825. до 1855.
Велики кнез Михаил Павлович (1798—1849)

Autoru:  Braca [ 19 Nov 2012, 00:40 ]
Tema posta:  Re: Evropski vladari

Александар I Павлович



Александар I Павлович (рус. Александр I Павлович; 23. децембар 1777 — 1. децембар 1825) је био руски император који је током своје владавине (1801 — 1825) проширио територију Русије.

После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима.

На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович.


Slika


Slika


Ширење Руске Империје

Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа.

Stranica 1 od 12 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/