Nauka i Znanost

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Nauka ili (Pseudo)nauka?

Jedan od najbitnijih ciljeva naučnog obrazovanja je da kod čoveka izgradi sposobnosti kritičkog mišljenja neophodnog da bi video razliku između empirijske činjenice i nekorektne interpretacije, logičke doslednosti i obične prevare, kao i nauke i pseudonauke. Naučno pismeni ljudi bi trebalo da razumeju kako nauka radi, odnosno ne radi, da znaju kako da uoče kvalitete i slabosti argumenata i kako da kritički preispitaju podatke u cilju donošenja odluka uprkos neodređenostima i nedostatku informacija. Kako onda definisati razliku između nauke i pseudonauke? Na žalost mnogih, ta granica je neprijatno maglovita.

Pseudonauka, u svakom slučaju, nije prosta negacija nauke. Čak i da jeste, bilo bi vrlo teško prvo definisati šta je sve nauka kako bismo onda shvatili šta ona nije. Ima puno nenaučnih znanja i stavova koji ne spadaju u domen pseudonauke. Proces svakodnevnog učenja je pun subjektivnosti, slabo utemeljenih analogija, nepotrebnih uopštavanja i sumnjivih heuristika. Ipak, to je najbolje što je evolucija smislila. Tek kad mašinerija proradi na ovom naivnom nivou, onda možemo da je fino štelujemo i počnemo da izoštravamo svoj naučni rezon.

Pseudonauku možemo definisati kao delatnost i iz nje proisteklo znanje (1) kada ne ispunjava norme naučnog istraživanja, pre svega dosledno korišćenje naučnog metoda i (2) kada se ta delatnost, odnosno znanja predstavljaju kao naučni.

Pseudonauku nikako ne smemo da mešamo sa pogrešnim teorijama prave nauke. Razlika je ogromna. Pogrešne ali naučne teorije kao što su, recimo, flogiston ili lamarkizam su imale jasan kriterijum po kom bi mogle biti eksperimentalno opovrgnute. To što je nauka neke teorije precrtala kao pogreš ne ne znači da takve teorije nije trebalo ni praviti. Naprotiv, nauka je od njih imala puno koristi. Davanjem jasne i izvodljive opcije za opovrgavanje, te teorije su doprinele nauci provocirajuć i istraživanja koja možda ne bi bili izvedena u tom trenutku. Na taj način pogrešne, ali falsifikabilne (opovrgljive) teorije obogaćuju fond našeg empirijskog znanja.

Trikovi pseudonauke
Kada kažemo da za vedrih noći na nebu ima milion zvezda, ta tvdrnja svakako nije pseudonaučna jer niko i ne pretpostavlja da je taj broj rezultat nekog merenja. Za jednu stilsku figuru, milion zvezda je sasvim u redu. Međutim, tvrđenje da postoje "naučni dokazi" da je Zemlja stara 10.000 godina u kombinaciji sa upornim dezavuisanjem svih pokušaja da se ta starost objektivno izmeri, to onda ništa drugo sem pseudonauke i ne može biti.

Ilustracije radi, pokušajmo da sortiramo razne teorije tako što ćemo skroz levo staviti potpune naučne besmislice, odnosno ono što je pseudonauka van svake sumnje, dok ćemo skroz desno staviti ono što prolazi sva naša zdravorazumska preispitivanja i gde sve izgleda naučno da naučnije ne može biti. Možda nije loša ideja da ovome razmišljamo kao o skali procena koliko bi ljudi, koliko-toliko obrazovanih, za određenu teoriju reklo da jeste nauka. Ja bih svoju skalu "naučnosti" počeo nečim slikovitim, na primer, prikazom zemlje koja leži na leđima tri slona. Krećemo na desno i tu nailazimo na detaljan opis procedure po kojoj je svet napravljen za šest dana. Posle toga srećemo astrologiju, homeopatiju, frenologiju itd. Još malo dalje na desno vidimo Frojda. Negde na sredini skale se susrećemo sa akupunkturom i nutricionizmom. Majstori zavaravanja tragova baš ovde na sredini prave najveće pare. Krećući se još dalje na desno uočavamo i neke moderne ideje kao što su panspermija i teorije svačega, potom srećemo vrlo ozbiljnu ali krajnje neintuitivnu kvantnu mehaniku i na kraju puta vidimo brojna naučna tvrđenja toliko jednostavna da ne ostavljaju gotovo nikakav prostor za podozrenje – na primer, da se voda pri normalnom pritisku mrzne na svim temperaturama nižim od nula celzijusa. Kada biste sami pravili redosled pomenutih teorija na ovakvoj sasvim arbitrarnoj skali naučnosti, da li bi on bio bitno drugačiji? Ipak, gde biste na ovoj skali stavili fon Denikenove teorije o paleo-kontaktima, istraživanja NLO-a i SETI projekat? Zašto? Gde biste stavili teoriju o paralelnim univerzumima ili Stivena Volframa i njegovu "novu vrstu nauke"? Na kraju, u kojoj meri ovakva skala uopšte daje sliku naučnosti raznih teorija, a koliko je to odraz nas kao simpatizera pojedinih ideja ili objašnjenja. Jedno je sigurno, u nauci nema mesta teorijama koje su "skoro sasvim naučne". Kriterijum mora biti surovo oštar. Jedna greška i ispadaš. Nema manje ili više naučnih teorija. Teorije koje smo postavili na prethodnu skalu se zapravo razlikuju po tome koliko odabranih elemenata naučnog metoda koriste da bi preživele na tržištu. Ta vrsta selekcionizma nije dozvoljena. Svako namerno odstupanje od naučnog metoda je u stvari zavaravanje tragova.

Da bismo napravili procenu šta jeste a šta nije pseudonauka, osnovni kriterijum je svakako zdrav razum. Nažalost, on kao kriterijum ima mnoštvo ograničenja. Empiricizam i dosledna upotreba zdravog razuma svakako pomažu, ali ne garantuju uspeh. Da bismo rešili demarkacioni problem, odnosno odgovorili na pitanje koja je teorija naučna, a koja ne, potrebno je da uvedemo još jedan, vrlo oštar kriterijum.

Karl Poper je kao kriterijum za razliku između nauke i pseudonauke uveo postojanje mogućnosti da teorija bude opovrgnuta, tj. falsifikacionizam. Sam Poper kaže da je motiv za uvođenje ovog kriterijuma bila njegova iritiranost postojanjem teorija koje su uvek i na sve imale odgovor – marksizma i psihoanalize. Šta je to što ove teorije razlikuje od nekih pristojnih teorija kao što su, recimo, Njutnova ili Ajnštajnova? Nemaju kriterijum za isključenje. Pseudonaučne teorije ne mogu biti proverene i odbačene, jer one po definiciji ne dozvoljavaju test koji bi ih opovrgao. Naučna teorija mora uvek da bude otvorena za preispitivanja. Što su ta preispitivanja češća i raznovrsnija, tim bolje. Nemogućnost opovrgavanja nije vrlina neke teorije (kako to mnogi najčešće misle), već njen najozbiljniji nedostatak. Teorijski gledano, sada imamo sasvim dovoljno alata za rešavanje demarkacionog problema. Nažalost, temeljno i kritičko preispitivanje neke teorije može biti skup i mučan posao i trajati vekovima. Stoga je često mnogo lakše uočiti onoga ko se bavi pseudonaukom, nego pedantno analizirati ceo njegov opus koji sve vreme zaudara na crvene haringe.

Kako prpeoznati pseudonauku?
Opovrgavanje teorija nije posao za jednog čoveka, već za sve koji se bave naukom. Falsifikabilnost, iako moćan kriterijum, nije dovoljno praktičan da bismo ga kao (naučno pismeni) građani primenjivali svakodnevno na bujicu informacija koja nas neprestano zapljuskuje. Skepticizam bi trebalo da, uz empiricizam i racionalizam, kao treća komponenta naučnog metoda, bude ona praktična alatka za razotkrivanje pseudonauke.

Skepticizam se, međutim, vrlo loše prodaje i nikada neće postati previše popularan. Primera radi, na televiziji možemo videti desetine serija tipa "Dosije X" koje, po pravilu, svoju publiku hvataju na paranormalno, sveprisutno i nedokučivo. Zdrav razum tu ne pomaž e da se tajna rasvetli. Zavera je previše moćna i prirodne sile u borbi sa natprirodnim nemaju baš nikakve šanse. Nije li to neobično tužna i obeshrabrujuća poruka? Sa druge strane, primere serija koje propagiraju kritički stav je jako teško naći. Ja znam za samo jedan takav primer gde glavni junaci uvek uspeju da demaskiraju prevarante koliko god se oni trudili da izgledaju kao duhovi, vampiri ili vanzemaljci – Skubi-Du. Takvom izuzetku treba skinuti kapu kad god je to moguće.

Pohlepni izdavači i TV producenti, jednostavno, nemaju nameru da svoj dobro uhodan posao ugrožavaju analizama i tvrdnjama nekih cepidlaka kako to nije nauka. Logička greška. Niko ne diže galamu zbog ne-nauke, već zbog pseudonauke, zbog onih koji zarad lične koristi uzimaju nauku kao paravan, čineći veliku štetu svima nama, bez obzira da li se bavimo naukom ili ne. Kolika je disproporcija u interesu ljudi za nauku, odnosno pseudonauku najbolje svedoči Saganovo zapažanje da je u Americi na samom kraju dvadesetog veka bilo više profesionalnih astrologa nego astronoma. Tržište čini svoje. Koliko je situacija ozbiljna možemo da vidimo svaki put kad uđemo u knjižaru. Police sa knjigama iz nauke ili nema ili je vrlo, vrlo skromna. Pogledajte sad koliko knjiga ima u "New Age" odeljku: astrologija, bioenergija, misterije piramida, Bermudski trougao, numerologija, Teslina tajna oružja, teorije zavere... Zastrašujuće. Uostalom, u jednoj prosečnoj knjižari čak ima više knjiga samo iz nutricionizma nego iz sve nauke zajedno. Kad pogledate, međutim, broj naslova, npr. na Amazonu, koji se tiču nauke, odnosno pseudonauke, ta razlika ne deluje previše ubedljivo, ako je uopšte ima. Deluje kao da kao da naučni i pseudonaučni pisci vode mrtvu trku. Razlika je, naravno, u tiražu.

Kako prepoznati pseudonaučnika?

Evo šta o tome misli Martin Gardner, ugledni popularizator nauke (Fads and Fallacies in the Name of Science):
1. On sebe smatra za genija.
2. Sve svoje kolege, bez izuzetka, smatra glupim i neobrazovanim.
3. Veruje da ga drugi nepravedno proganjaju i isključuju iz društva.
4. On ima jak nagon da napade fokusira na najveće naučnike i najbolje utemeljene teorije.
5. Ima sklonost da pri pisanju koristi vrlo složen žargon i pri tom često upotrebljava termine ili fraze koje je sam skovao.

Koliko je ta razlika velika, možemo videti i na domaćem primeru: danas bismo u prosečnoj knjižari lako mogli da nađemo i "Kremansko proročastvo – šta je bilo, šta nas čeka" D. Golubovića i D. Malenkovića kao i "Kremansko neproročanstvo: studija jedne obmane" Voje Antonića. Prva knjiga je doživela (barem) dvanaest izdanja i prodata je u više od 100,000 primeraka. Druga, u kojoj Voja Antonić detaljno analizira priču o Tarabićima i njene brojne zloupotrebe, raskrinkavajući sve protagoniste ovog neobično dobro eksploatisanog mita, imala je samo jedno izdanje. Tiraž – 500 primeraka. Ljudi, očigledno, ne žele da im neko prodaje skepticizam i ruši omiljene mitove.

Protonauka
Zbog uznemirujuće nejasne demarkacione linije između nauke i pseudonauke, imamo puno oblasti znanja i istraživanja koje definitivno nisu prava nauka (u današnjem smislu reči), ali koje svakako ne zaslužuju da ih stavimo u isti koš sa hiromantijom ili pravljenjem horoskopa. Protonauka je zajednički naziv za klasu takvih oblasti. Ona predstavlja onaj vrlo bitni korak saznavanja koji, verovatno, uvek postoji između praktičnih i nauč nih znanja, odnosno metoda.

Klasičan primer protonauke je alhemija. U vreme Džabir ibn Hajana, Albertusa Magnusa ili Rodžera Bejkona ta vrsta istraživanja je zapravo bila ono najviše što bismo uopšte mogli da očekujemo od mislećih ljudi tog vremena. Koncepti koje danas prepozanjemo u naučnom metodu onda, jednostavno, nisu postojali. Alhemičari su uradili sve što su mogli i njima dugujemo ne samo otkriće mnoštva hemijskih elemenata i laboratorijskih tehnika, već i samu ideju eksperimenta. Pre njih se eksperimenti, jednostavno, nisu izvodili. Ogledi i merenja da, ali ne i pravi eksperimenti.

Slična stvar je i sa astrologijom. U vreme Tiha Brahea i Johana Keplera, ona je bila vrlo značajan saznajni poduhvat, neophodan kao osnova za nauku koja dolazi – astronomiju. Danas, naravno, astrologija nije ništa više od (prilično unosne) komercijalne delatnosti. Svoj uspeh u ekonomskoj sferi, ova pseudonauka u velikoj meri duguje činjenici da je ostala jedini naslednik slavnog imena nauke o zvezdama. Nažalost, ništa sem imena nije ostalo. Istorija nauke je puna primera dobrih teorija koje su u startu smatrane pseudonaukom. Bilo je, takođe, puno i suprotnih primera, odnosno vrlo loših teorija koje su zvučale neobično uverljivo. Za neke ni danas ne znamo šta da mislimo. Test mora stalno da se ponavlja, jer ne postoji "krucijalni eksperiment" koji bi potvrdio teoriju jednom za svagda. Nauka ne radi tako što konzervira i štiti dobre, već tako što odbacuje loše teorije.

Vegenerova teorija o pomeranju kontinenata je početkom dvadesetog veka, kada merenja tako malih pomeranja nisu bila moguća, isprva bila označena kao pseudonauka i kao takva, barem privremeno, odbačena. Zaista, tvrdnja da se obrisi kontinenata "uklapaju" ne može a da nam ne namršti obrve i probudi podozrenje. Međutim, ta opservacija je bila pun pogodak i čim su to tehnič ke mogućnosti dozvolile, ta smela ideja je prerasla u pouzdanu i vrlo plodnu nauku.

Ne postoji algoritam koji bi proverio da li je sa nekim naučnim delom sve u redu. Štaviše, u skoro svakom naučnom delu možemo naći određene nedoslednosti u primeni naučnog metoda. Pri pokušaju da opišemo pojave u relanom svetu, mi nužno pravimo određen broj neophodnih pretpostavki – nekih eksplicitno, nekih implicitno. Ono što je ostalo implicitno, to je najčešće opšte mesto nauke, ono oko čega nema spora – ono očigledno. Međutim, mnogo je toga svojevremeno bilo očigledno: da je Zemlja ravna ploča, da lakša tela padaju sporije od teških, da pijavice popravljaju krvnu sliku, da postoje eter i životna sila itd. Teško da bilo kome možemo zameriti nekritički odnos prema očiglednom. Male nedoslednosti u korišćenju naučnog metoda se najčešće spontano nadomeste rezonom koji je proistekao iz percepcije sveta u kom živimo, tj. nekakvom intuicijom. Na svu sreću, to i nije tako loše. Svet koji nas okružuje se često ponaša baš u skladu sa očekivanjima zdravog razuma. Ipak, nauka u nekom trenutku dolazi i do kvantne mehanike, relativnosti ili haosa gde naša intuicija ne samo da više ne vredi, nego postaje i nepoželjna. Nauka ne može da se oslanja na iskustvo i zdrav razum više nego na nebrojeno puta testirane empirijske rezultate. Sa druge strane, da se nismo rukovodili zdravim razumom i učenjem na greškama ne bismo ni dovde stigli. Nesigurne ekstrapolacije i zaključivanje po indukciji nisu najpoželjnija ponašanja u svetu nauke, ali nam je ponekad stvarno neophodno da odigramo na slepo. Da li smo bili u pravu ili ne, to uvek pokaže test vremena.

Nauka, u stvari, nije ništa drugo do vid komunikacije kojim sa drugim ljudima razmenjujemo rezultate istraživanja neke pojave ili procesa u prirodi, rezultate našeg razmišljanja o istim tim empirijskim rezultatima i, na kraju, odatle proistekle stavove o prirodi i samoj nauci. Pošten odnos prema i sebi i prema drugima je ovde od suštinskog značaja. Ako naučna komunikacija sadrži elemente nekorektne komunikacije (poluistine, sitne laži, prećutane rezultate, male crvene haringe, tajne izvore podataka itd.), onda nauka lako prelazi na mračnu stranu i postaje pseudonauka.

Da li pseudonaučnici znaju da se bave pseudonaukom? Neki sigurno znaju, ali to, svakako, nikada neće priznati. Drugi, jednostavno, ne vide problem. Bilo kako bilo, efekat njihovog rada ima iste posledice po ljudsko znanje. Nije bitno da li "istraživač" iskreno veruje da je zemlja ravna ili samo eksploatiš e tu ideju. Šteta je podjednako značajna. Prilično poražavajući podaci o stavovima i interesovanjima ljudi kad je u pitanju nauka i njena borba sa parazitima i nelojalnom konkurencijom, navodi na pomisao da smo pripadnici jedne krajnje anti-naučne civilizacije. Možda, ali ipak mislim da nam za razrešenje ove dileme ne treba ništa više od Henlonove oštrice – Neku pojavu ne treba objašnjavati uvođenjem pretpostavki za malicioznost i skrivene namere, dok god postoji mogućnost da se ona objasni pukim neznanjem i ljudskom glupošću.

SRĐAN VERBIĆ
b92

G o o g l e

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Nauka: Šta smo postigli za 100 godina

Danas slušamo o potrazi za Higsovim bozonom, o ekstrasolarnim planetama, o novim materijalima... Međutim važno je i znati kako smo došli do ovde. Osvrnimo se na fiziku pre 100 godina.

“Ako sam video dalje od drugih, to je stoga što sam stajao na plećima divova.”
1676. Isak Njutn

Te 1911. godine u nekim delovima sveta buktali ratovi, Ajfelov toranj je bio najviša građevina, a Nijagarini vodopadi su se zaledili. Te iste godine, naučni velikani su hrabro raširili svoja krila i dali nam svoja pleća da na njima stojimo.

Velika pažnja posvećena je ove godine hemiji i Mariji Kiri - jedinoj ženi dobitnici dve Nobelove nagrade. UNESCO je tekuću godinu u kojoj obeležavamo stogodišnjicu druge Nobelove nagrade Kirijeve proglasio međunarodnom godinom hemije. Tako smo imali prilike da kroz razna naučno-popularna predavanja saznamo mnogo o Mariji Kiri - kako o njenom privatnom životu i deci, tako i o oblastima nauke koje su nju fascinirale, i dovele do njenih otkrića. Mogli smo da shvatimo da je tako genijalna žena, pre sto godina, mogla biti i jedna od najuspešnijih naučnica i dobra majka - ćerka sa Nobelovom nagradom u rukama - nije mala stvar.

Međutim, postoje dela i otkrića koja su ove godine takođe proslavila stoti rođendan, a kojima nije odato priznanje u vidu međunarodne godine, pa tako nisu okupirale pažnju šire javnosti. Čini mi se da to odaje utisak da se te, 1911. godine, naučnici nisu bavili ničim drugim osim hemijom i da je jedini naučnik bila Marija Kiri. Pa baš i nije tako!

otkrice juznog pola

U decembru iste godine je jedna ekspedicija predvođena Norvežaninom Roaldom Amundsenom napravila prve korake na Južnom polu. Iste godine je američki istraživač Hiram Bingam otkrio Maču Pikču, drevni grad civilizacije Inka. Prvi korak na Južnom polu i otkriće drevnog grada uticali su na svest svih nas, stanovnika planete Zemlje. Pre svega, saznali smo na koje mesto treba da poželimo da odemo kada je kod nas pedeset stepeni iznad nule-kada se i kamen topi i gde jedino žive pingvini, kao i da su još u doba Inka znali za biljku halucinogenog dejstva- koku.

Ali 1911. godinu će svi zaljubljenici u fiziku takođe pamtiti. Naime, Ernest Raderford je iz niza eksperimenata došao do revolucionarnog zaključka o unutrašnjoj strukturi atoma, odnosno do toga da je atom prilično šupljikav i da ima jedno malo, masivno (u mikrosvetu) i pozitivno naelektrisano jezgro. Zanimljivo je da je Raderford svoj eksperiment izveo bombardujući, tada najtanje moguće, folije zlata elektronima. Ako ste se ikada zapitali iz čega se sastojite i kako izgleda taj “osnovni sastojak vas”, znajte da je odgovor na to pronađen pre sto godina i da sve detalje možete pronaći u nekom od udžbenika iz fizike. Do ovog otkrića se mislilo da su elektroni “ubodeni” u neki “puding” pozitivnog naelektrisanja, a onda se Raderford odvažio da pomeri granice i rezultatima eksperimenata dokaže da je atom šupljikav i da njegova struktura podseća na planetarnu strukturu našeg Sunčevog sistema. Svima nam je održao lekciju i pokazao da granice moraju da se pomeraju i da se pitamo “šta je iza?”. Njegov primer su nastavili da slede fizičari i sada, sto godina kasnije, tragaju za poreklom mase u Evropskom centru za nuklearna istrazivanja (CERN).

Upravo ova institucija i eksperimenti koji se u njoj danas realizuju su veza između dva vrlo važna otkrića iz 1911. godine. Istraživanja atomskog jezgra, njegovih sastavnih delova i strukture njegovih sastavnih delova u sudarima protona ne bi bila moguća bez superprovodnih magneta koji se kriju u tunelu Velikog hadronskog sudarača. Superprovodnost je fenomen koji je prvi uočio i pokušao da obasni Heike Kamerling Ones 1911. godine. Za neki materijal kažemo da je superprovodan kada on stvarno super provodi struju, odnosno kada nema otpora, a to se događa na nekim stvarno niskim temperaturama.

Ovom njegovom otkriću prethodilo je to što je 1908. uspeo da učini tečnim helijum (inače gas), čija je temperatura u tečnom stanju oko -272 stepena Celzijusa. Ones je dao veliki doprinos nauci jer se i tečni helijum, a i superprovodnost kao fenomen, koriste i danas, vek kasnije, kako u istraživanjima (superprovodni magneti su najmoćniji elektromagneti današnjice) tako i u unapređenju saobraćaja (maglev vozovi). Maglev vozovi bi trebalo da levitiraju po principu Majsnerovog efekta, koji je posledica superprovodnosti, prikazanom u sledećem video klipu:

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=r8388RRl2h4 [/youv]

Vek kasnije, sva značajna otkrića iz 1911. godine su dodatno istražena, neka se i dalje istražuju, neka su dobila najrazličitije primene. Pojedina su nas kulturno obogatila, druga nam proširila vidike, promenila način razmišljanja, ohrabrivši nas da tragamo i dalje. Važno je da naučnike koji su do ovih otkrića dolazili ne zaboravimo, jer ipak svi mi sa njihovih pleća, vek kasnije, gledamo u budućnost.

ELVIRA ĐURĐIĆ
b92

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Šta niste znali o Ajnštajnu?

Nekoliko stvari koje niste znali o Albertu Ajnštajnu. Detalji iz njegovog naučnog i privatnog života

Albert Ajnštajn je bio teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Rođen je u 14. marta 1879. godine u Ulmu, u Nemačkoj, a preminuo je 18. aprila 1955. godine u Prinstonu u Nju Džerziju, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc^2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili „Godini čuda“) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike.

Da li je Ajnštajn bio loš učenik?
Ajnštajn je imao problema u učenju jezika dok je bio mali. Roditelji su ga čak vodili i kod doktora. Takođe je bio buntovnik, pa su ga iz jedne škole izbacili. Ali su upravo ovakve stvari od njega stvorile genijalca. Njegov odnos sa autorititetima je omogućio da može da preispituje dotadašnje znanje. Njegov spor verbalni razvoj odveo ga je na put bavljenja prostorom i vremenom, što je za većinu odraslih bilo prevaziđena tema. Sa pet godina je dobio kompas od svoga oca, a do kraja života se bavio magnetnim poljem. A voleo je da o svetu razmišlja više u slikama nego u rečima.

Kakav je bio sa matematikom?

Jedno od najuvreženijih mišljenja o Ajnštajnu jeste da je bio loš u matematici. Često se o ovoj informaciji govori kao o onome o čemu svi znaju, na web sajtovima i u knjigama koje motivišu manje uspešne studente da nastave dalje. Ukoliko na Googleu uneste pojam „Ajnštajn loš u matematici“ dobićete preko 500.000 linkova, a ova činjenica se pojavila čak i u Riplijevoj rubrici „Verovali ili ne“.

Iako Ajnštajnov život nudi mnogo životnih ironija, ovo nije jedna od njih. Kada su 1935. godine pokazali Ajnštajnu Riplijev tekst o tome kako je pao na ispitu iz matematike, on se glasno nasmejao. Odgovorio je da nikad nije pao iz matematike, i da je pre svoje 15 godine raazumeo diferencijalne jednačine i integralni račun. U osnovnoj školi bio je među najboljima i preko svih očekivanja za prosečno znanje matematike. Sa 12 godina, je prema njegovoj sestri, bio je veoma uspešan u rešavanju problema u naprednoj aritmetici, pa je planirao da se sam bavi geometrijom i algebrom. Roditelji su mu zbog toga kupili napredne zbirke zadataka kako bih ih provežbavao tokom letnjeg raspusta. Ne samo da je uspešno rešavao probleme i zadatke, nego je pokušavao i da izvede teoreme na svoj način.

Da li je više voleo da razmišlja u slikama nego u rečima?

Da, njegovi najveći prodori su bili napravljeni zahvaljujući vizuelnim ogledima i slikama u glavi a ne eksperimentisanjem u laboratorijama. U pitanju su takozvani misaoni eksperimenti. Sa 16 godina je pokušao da zamisli sebe kako jaše na svetlosnom zraku. Pitanje je da li bi u tom slučaju, kada posmatrač dosegne brzinu svetlosti u stvari videti nepokretne svetlosne zrake. Problem je bio što su Maksvelove jednačine to zabranjivale. On je znao da je matematika jezik kojim priroda opisuje svoja čuda, pa je on mogao da zamišlja vizuelizaciju jednačina. Narednih deset godina je posvetio ovakvim misaonim eksperimentima i tako došao do Specijalne teorije relativnosti.

Kojim misaonim eksperimentom je došao do Opšte teorije relativnosti?
Do Opšte teorije reltivnosti je došao zamišljajujući čoveka koji se nalazi u liftu koji slobodno pada. Čovek bi u tom slučaju slobodno lebdeo, a sve što bi izvadio iz džepa bi takođe slobodno lebdelo oko njega. Isto ovo bi se dešavalo kada bi se čovek nalazio u istoj kabini lifta negde u svemiru. Istovremeno možemo zamisliti čoveka koji se nalazi u kabini koja se ubrzano kreće ka gore, kroz svemir. Za čoveka bi to izgledalo kao da ga privlači gravitacija. Iz jednakosti ubrzanog kretanja i gravitacije izveo je Opštu teoriju gravitacije.

Kakav misaoni eksperiment može objasniti gravitaciju?

Ukoliko zamsilimo cirkuski trambolinu po kojoj skaču i odbacuju se cirkuzanti, ona će nam biti dobar porimer za opis prostora. U koliko na njega stavimo neku malo težu kuglu, primetićemo da se prostor uvio na unutra. Ukoliko sada sa ivice tramboline pustimo nekoliko bilijarskih kugli primetićemo da se one spiralno kreću ka kugli u centru. Na isti način Opšta teorija relativnosti objašnjava da masa zakrivljuje prostor i da je kretanje tela oko drugog tela u stvari zakrivljenost prostora.

Koja je Ajnštajnova čudesna godina?
Te, 1905. godine Ajnštajn je završio koledž, ali nije mogao da upiše doktorske studije, niti da se zapoosli na fakultetu. Zato se zaposlio kao ispitivač u Patentnom zaovdu. Tokom svog slobodnog vremena na poslu, napisao je 4 rada koja su unapredila fiziku. Prvi rad je o tome da se svetlost može smatrati i česticom i talasom. Drugim dokazuje postojanje atoma i molekula. U četvrtom radu objavljuje Specijalnu teorisju relativnosti, kojim objašnjava da prostor i vreme ne mogu biti apsolutni. U četvrtom objašnjava ekvivalenciju između mase i energije preko jedne od najpoznatijih formula E=mc^2.

Kako mu je izgledao lični život u to doba?

http://www.b92.net/news/pics/2011/10/20523448634ead2f9275d33977747536_v330.jpg

Jedina koja mu je pomagala u proveravanju proračuna jeste Mileva Marić, povučena srpkinja koja je bila jedina žena na njegovim studijama. Zaljubili su se i dobili vanbračnu ćerku, koju su dali na usvajanje, i pre nego što ju je on video. Nakon toga su se venčali, i dobili dva sina. Međutim brak se zatim raspao. Ajnštajn je Milevi ponudio sledeći dogovor: pošto je pretpostavljao da će za jedan od radova iz 1905. godine dobiti Nobelovu nagradu, predložio je da njoj da celokupnu novčanu nagradu u zamenu za njen pristanak na razvod. Međutim zbog suviše radikalnih prodora u nauci, za nagradu je morao da sačeka do 1921. godine, a Mileva za nadoknadu.

Često se postavlja pitanje da li je i Mileva Marić zaslužila deo priznanja Nobelovog komiteta. Ona mu jeste pomagala oko matematičkih proračuna, ali detaljna analiza njihove prepiske, pokazuje da su svi novi koncpeti njegova ideja. Ovo, međutim, ne treba da umanji njen značaj u vremenu kojem je kao žena želela da bude fizičar.

Kako je Teorija relativnosti primljena?

U prvo vreme naučnici nisu bili ubeđeni u ispravnost novih teorija. Ali ajnštajn je predložio eksperimetn kojim se Opšta teorija može potvrditi. Predložio je da se tokom Potpunog pomračenja Sunca 1919. godine posmatra na koji način Sunčeva gravitacija savija zrak svetlosti koji dolazi od udaljene zvezde koja se na nebu nalazi blizu Sunca. Naslovima u svim svetskim novinama Ajnštajn je nakon ppotvrde svoje teorije ušao u krug slavnih, kao kreator nove ere u nauci.

Kakve kulturne uticaje je učinio Albert Ajnštajn?

Skoro tri veka je na snazi bio mehanički svemir Isaka Njutna, zasnovan na na apsolutnim istinama i pravilima. Sve ovo je uticalo i na razvoj psihološkog shvatanja i povezanosti uzroka i posledice. Ajnštajn je uveo shvatanje da prostor i vreme zavise od posmatrača, tj referentnog sistema. Ovo očigledno ukidanje apsolutne izvesnosti, izledalo je jeretički. Indirektno, relativnost je povezana sa novim relaitvizmom u moralu, umetnosti, i politici. U vazduhu se osećao novi pokret u svim sverama: Pikaso, Frojd, Stravinski, Džojs...

Kakvu je njegov odnos sa Jevrejima?
Njegova veza sa Jevrejskim narodom je bila najjača spona u njegovom životu, iako nije sprovodio religijske rituale i običaje. Postojale su anti-semitkse reakcije kako na njegovu javnu popularnost tako i na jeretički duh koje su njegove teorije često u javnosti imale. Ali upravo je ovaj anti-semitizam koji je i sam osecao, uticao da se još više identifikuje sa svojim narodom. Njegovo prvo putovanje u SAD je bilo kako bi prikupljao novac za Cionistički pokret, da bi 1933. godine pobegao od Hitlera i preselio se u prinston. Pred kraj njegovog života nudjeno mu je da bude prvi predsednik Izraela, što je odbio.

Da li je verovao u Boga?

Da. Duboko je verovao da se Božje delo može videti u harmoniji prirodnih zakona i lepoti svega što postoji. Često je pominjao Boga u svojim raspravama, kao npr kada je rečenicom „Bog ne baca kockice“ protivio kvantnoj mehanici. Kada bi ga upitali direktno da li veruje u Boga, eksplicitno je odgovorio sa – da, uz obrazloženje: „Mi se, kao čovečanstvo, nalazimo u situaciji kao da smo malo dete koje ulazi u biblioteku punu knjiga na raznim jezicima. Dete zna da je neko morao da napiše te knjige. Ne zna na koji način. Ne razume jezik na kojem su knjige napisane. Dete pretpostavlja da postoji nekakvo misteriozno pravilo po kojem su knjige uređene, ali ne zna kako ono glasi. Mi vidimo svemir koji je lepo uređen i koji poštuje određena pravila, ali samo nejasno razumemo ta pravila“.

Da li su njegove teorije prošle test vremena?
Da. Ajnštajnova teorija utiče na širok segment nauka od beskonačno malog do beskonačno velikog. Ceo vek nakon njegovog uspeha mi i dalje živimo u njegovom svemiru. Fotoelektrične ćelije i TV, nuklearna energija i laseri, putovanje u svemir i poluprovodnici, su rezultati njegovih dostignuća. Tokom II svetskog rata potpisao je pismo predsedniku SAD Ruzveltu u kojem se traži pokretanje progrma za kontrukciju atomske bombe, a njegova jednačina koja govori o vezi između mase i energije mogla je da se razume u potpunosti u trenucima kreiranja oblaka oblika pečurke nakon prvih atomskih proba. Dve velike teorije kojima je on započeo XX vek su i dalje dva osnovna stuba savremene fizike.

Odnos prema kvantnoj mehanici
Veovao je da kvantna mehanika, koja je u svojim osnovama imala verovatnoće i neizvesnosti, ne daje potpuni opis univerzuma. Drugi deo svoje karijere je proveo pokušavajući da pronađe rupe u ovoj teoriji i da je uključi u sveobuhvatnu teoriju svega kako bi fizici vratio izvesnost i determenizam. Nije uspeo u ovome, ali nam ovaj pristup mnogo govori o njemu i njegovoj ličnosti.

Politički stavovi

Bio je pacifista, sve do pojave Hitlera koji ga je naterao da preispita svoje geopolitičke jednačine. Insistirao je na konstrukciji atomske bombe, ali je posle bio lider u pokretu koji je zahtevao kontrolu širenja nuklearnog naoružanja. Kao što je tražio teoriju objedinjenja u fizici, tako je mislio i da je ideja o federalizaciji sveta najbolji način da se zaustavi takmičenje nacija. Bio je borac za pravo na slobodu mišljenja i izgovorene reči.

Pred smrt 1955. godine je pisao govor povodom Izraelskog dana nezavisnosti koji je započeo rečima „Obraćam vam se, ne kao državljanin SAD, niti kao jevrejin, već kao ljudsko biće.“

NIKOLA BOŽIĆ
b92

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

OBARAJU DARVINA: ČOVEK NASTAO OD CRVA?

Dvojica paleontologa utvrdila da su svi kičmenjaci, pa i čovek, nastali od pikaia gracilensa, primitivna hordata nalik crvu

LONDON - Dvojica paleontologa uspela su da utvrde identitet zajedničkog pretka svih kičmenjaka - riba, ptica, sisara, uključujući i čoveka, koji je živeo pre pola milijardi godina.

Nalik crvu, pikaia gracilens je bio vrsta primitivnih hordata čiji su jedini poznati fosili pronađeni u škriljastim stenama Bardžis šajla, nalazištu srednjeg kambrijuma, u nacionalnom parku Joho, na istoku Kanade.

Ovo stvorenje je imalo miomere, tj. mišiće svojstvene kičmenjacima, navode u studiji objavljenoj u časopisu "Biological Reviews" Sajmon Konvej Moris sa Univerziteta u Kembridžu i Žan-Bernar Karon sa Univerziteta u Torontu.

Zahvaljujući napretku istraživačkih tehnika, posebno elektronskog mikroskopa, dvojica naučnika su uspela da potvrde hipotezu koju je Konvej Moris izneo još 70-ih godina prošlog veka, ali nije bio u mogućnosti da je dokaže preciznim opisom.

Prve fosile pikaie pronašao je početkom XX veka američki paleontolog Čarls Dulitl Volkot.

Konvoj Moris i Karon su konstatovali da je pikaia, organizam mekog tela, posedovao miomere. Naravno, ti mišići su davno nestali, ali su naučnici uspeli da identifikuju vezivna tkiva za koja su bili pričvršćeni.

"Posebno važna karakteristika ove životinje je prisustvo tzv. notohorde, hrskavične strukture koja kod kičmenjaka prerasta u kičmu", kazao je kanadski naučnik.

Agencija TANJUG

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Naučnici otkrivaju tajne antimaterije?

Fizičari iz Narodne Republike Kine i Sjedinjenih Američkih Država došli su do iznenađujućeg otkrića u proučavanju neutrina, koje bi moglo da objasni dominantnost materije nad antimaterijom u svemiru

Očekuje se da će istraživanje subatomskih čestica, sprovedeno u nuklearnoj elektrani na jugu NR Kine, odrediti budućnost fizike čestica, prenela je kineska državna novinska agencija Sinhua.

Prema podacima prikupljenim u dva moćna nuklearna reaktora elektrane "Daja bej" u provinciji Guangdong, naučnici iz više zemalja potvrdili su i izmerili treći tip oscilacije neutrina, izjavio je na konferenciji za štampu u Pekingu Vang Jifang, predsednik kineskog Instituta za fiziku (IHEP), koji je deo Kineske akademije nauka (CAS).

Neutrini, elementarne čestice koje su preplavile svemir u najranijim momentim nakon Velikog praska, konstantno nastaju u središtu zvezda i drugih nuklearnih reakcija.

Putujući gotovo brzinom svetlosti, tri osnovna tipa neutrina: elektronski, mionski i tau neutrino, kao i njihove odgovarajuće antičestice, mešaju se i osciliraju.

Tu aktivnost je, međutim, izrazito teško otkriti.

Dva tipa neutrinskih oscilacija, solarna i atmosferska, potvrđene su u eksperimentima izvedenim u 1960-im i 1990-im, dok treći tip oscilacije nije detektovan pre eksperimenta "Daja bej".Naučnici su od decembra posmatrali desetine hiljada interakcija elektronskih antineutrina unutar šest detektora instaliranih u brdima pored snažnih nuklearnih reaktora, naveo je Vang.

Podaci su po prvi put pokazali snažne signale efekta za kojim su naučnici tragali, tzv. "ugla mešanja", nazvanog Teta 1/3, novog tipa oscilacije neutrina, dodao je Vang.

"Iznenađujuće je velik. Naša precizna merenja upotpuniće razumevanje neutrinskih oscilacija i utrti put budućem razumevanju asimetrije materije i antimaterije u svemiru", rekao je Vang.

Naučnici smatraju da je snažna vrelina Velikog praska stvorila jednaku količinu materije i njenog "odraza u ogledalu" - antimaterije.

Međutim, budući da čovečanstvo živi u svetu u kome je materija izrazito dominantna, fizičare je zbunjivao očigledan "nestanak" antimaterije.

Kineski fizičari predložili su istraživanje trećeg tipa oscilacije neutrina putem proučavanja neutrina proizvedenih u nuklearnim reaktorima i merenjem amplitude oscilacija, izjavio je akademik i direktor Kineskog društva fizičara Džao Guangda, navodeći da će novo istraživanje "odrediti budućnost fizike čestica".

"Misterija zašto antimaterija nestaje može biti rešena", dodao je Džao. Fizičar kalifornijskog univerziteta "Berkli", Kam-Biu Luk rekao je da će rezultati istraživanja takođe predstavljati veliki doprinos razumevanju uloge neutrina u evoluciji osnovnih tipova materije nastale u najranijim trenucima nakon Velikog praska.

"Ostvarili smo izvanredan uspeh u detektovanju elektronskih antineutrina koji nestaju na putu od reaktora do detektora udaljenih dva kilometra", naveo je Luk.

NR Kina i SAD lansirale su eksperiment "Daja bej" 2006, a u njemu učestvuje 250 istraživača iz 39 svetskih institucija.

B92

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Naučnici naučili kako da izbegnu Armagedon

Naučnici su razradili tehnologiju promene putanje asteroida koja može da zaštititi Zemlju od sudara sa kosmičkim telom.

Istraživači planiraju da utiču na kretanje asteroida pomoću promene njihove sposobnosti da odbijaju zrake Sunca.

Istraživači planiraju da utiču na kretanje asteroida pomoću promene njihove sposobnosti da odbijaju zrake Sunca

Bespilotni kosmički aparat naneće na površinu asteroida svetlu i tamnu elektrostatističku boju. Tako će se jedna strana asteroida zagrevati jače od druge.
Pri hlađenju toplije strane slabi reaktivni impuls, što će omogućiti da se promeni putanja kosmičkog tela.
Taj je impuls obično veoma slab, pa treba da prođu milioni godina da se bar malo promeni orbita asteroida, ali ako se veštački nanesu veoma kontrastne boje, reakcija se može bitno uvećati.

Naučnici žele da isprobaju ovaj metod na asteroidu "Apofis", koji će se približiti Zemlji 2029. i 2036. godine.

Očekivanja su da će eksperiment promeniti putanju asteroida za tri stepena u odnosu na Zemlju do 2036. godine.

Vestionline

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Izmeren treći tip oscilacija neutrina

Istraživanja u reaktorima elektrane „Daja bej” na jugu Kine pomoći će u razumevanju dominacije materije nad antimaterijom u svemiru

Fizičari iz Narodne Republike Kine i Sjedinjenih Američkih Država došli su do novog otkrića u proučavanju neutrino čestica, koje bi moglo da objasni dominantnost materije nad antimaterijom u svemiru. Očekuje se da će istraživanje subatomskih čestica, sprovedeno u nuklearnoj elektrani na jugu NR Kine, odrediti budućnost fizike čestica, ocenila je kineska državna novinska agencija Sinhua, a prenosi Tanjug.

Prema podacima prikupljenim u dva nuklearna reaktora elektrane „Daja bej” u provinciji Guangdong, naučnici iz više zemalja su potvrdili i izmerili treći tip oscilacije neutrina, izjavio je u Pekingu Vang Jifang, predsednik kineskog Instituta za fiziku, koji radi u sklopu Kineske akademije nauka.

Neutrino – elementarne čestice koje su preplavile svemir u najranijim momentima posle Velikog praska konstantno nastaju u središtu zvezda i drugih nuklearnih reakcija. Putujući gotovo brzinom svetlosti, tri osnovna tipa ovih čestica: elektronski, mionski i tau neutrino, kao i njihove odgovarajuće antičestice, mešaju se i osciliraju. Tu aktivnost je, međutim, izrazito teško otkriti.

Dva tipa neutrinskih oscilacija, solarna i atmosferska, potvrđena su u eksperimentima izvedenim tokom šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka, dok treći tip oscilacije nije detektovan pre eksperimenta „Daja bej”.

Naučnici su od decembra prošle godine posmatrali desetine hiljada interakcija elektronskih antineutrina unutar šest detektora instaliranih u brdima pored snažnih nuklearnih reaktora, naveo je Vang.

Podaci su prvi put pokazali snažne signale efekta za kojim su naučnici tragali, tzv. ugla mešanja, nazvanog teta 1/3, novog tipa oscilacije neutrina, dodao je Vang.

„Iznenađujuće je velik. Naša precizna merenja upotpuniće razumevanje neutrinskih oscilacija i utrti put budućem razumevanju asimetrije materije i antimaterije u svemiru”, rekao je Vang.Naučnici smatraju da je snažna vrelina Velikog praska stvorila jednaku količinu materije i njenog „odraza u ogledalu” – antimaterije.

Međutim, budući da čovečanstvo živi u svetu u kome je materija izrazito dominantna, fizičare je zbunjivao očigledan „nestanak” antimaterije.

Kineski fizičari predložili su istraživanje trećeg tipa oscilacije neutrina putem proučavanja čestica proizvedenih u nuklearnim reaktorima i merenjem amplitude oscilacija, izjavio je akademik i direktor Kineskog društva fizičara Džao Guangda, navodeći da će novo istraživanje „odrediti budućnost fizike čestica”.

„Misterija zašto antimaterija nestaje može biti rešena”, dodao je Džao.

Fizičar kalifornijskog univerziteta „Berkli” Kam-Biu Luk rekao je da će rezultati istraživanja takođe predstavljati veliki doprinos razumevanju uloge neutrina u evoluciji osnovnih tipova materije nastale u najranijim trenucima nakon Velikog praska.

„Ostvarili smo izvanredan uspeh u detektovanju elektronskih antineutrina koji nestaju na putu od reaktora do detektora udaljenih dva kilometra”, naveo je Luk.

Politika

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Kinezi i Amerikanci otkrivaju tajne materije

PEKING - Fizičari iz Narodne Republike Kine i Sjedinjenih Američkih Država došli su do iznenađujućeg otkrića u proučavanju neutrina, koje bi moglo da objasni dominantnost materije nad antimaterijom u svemiru.

Očekuje se da će istraživanje subatomskih čestica, sprovedeno u nuklearnoj elektrani na jugu NR Kine, odrediti budućnost fizike čestica, prenijela je kineska državna novinska agencija Sinhua.
Prema podacima prikupljenim u dva moćna nuklearna reaktora elektrane "Daja bej" u provinciji Guangdong, naučnici iz više zemalja su potvrdili i izmjerili treći tip oscilacije neutrina, izjavio je na konferenciji za štampu u Pekingu Vang Jifang, predsjednik kineskog Instituta za fiziku (IHEP), koji je dio Kineske akademije nauka (CAS).
Neutrini, elementarne čestice koje su preplavile svemir u najranijim momentim nakon Velikog praska, konstantno nastaju u središtu zvijezda i drugih nuklearnih reakcija.
Putujući gotovo brzinom svjetlosti, tri osnovna tipa neutrina: elektronski, mionski i tau neutrino, kao i njihove odgovarajuće antičestice, miješaju se i osciliraju.
Tu aktivnost je, međutim, izrazito teško otkriti.
Dva tipa neutrinskih oscilacija, solarna i atmosferska, potvrđene su u eksperimentima izvedenim u 1960-im i 1990-im, dok treći tip oscilacije nije detektovan prije eksperimenta "Daja bej".
Naučnici su od decembra posmatrali desetine hiljada interakcija elektronskih antineutrina unutar šest detektora instaliranih u brdima pored snažnih nuklearnih reaktora, naveo je Vang.
Podaci su po prvi put pokazali snažne signale efekta za kojim su naučnici tragali, tzv. "ugla miješanja", nazvanog Teta 1/3, novog tipa oscilacije neutrina, dodao je Vang.Iznenađujuće je velik. Naša precizna mjerenja upotpuniće razumijevanje neutrinskih oscilacija i utrti put budućem razumijevanju asimetrije materije i antimaterije u svemiru", rekao je Vang.
Naučnici smatraju da je snažna vrelina Velikog praska stvorila jednaku količinu materije i njenog "odraza u ogledalu" - antimaterije.
Međutim, budući da čovječanstvo živi u svijetu u kome je materija izrazito dominantna, fizičare je zbunjivao očigledan "nestanak" antimaterije.
Otkriće će biti objavljeno u žurnalu "Fizikal rivju leters", navodi Vang.
Kineski fizičari predložili su istraživanje trećeg tipa oscilacije neutrina putem proučavanja neutrina proizvedenih u nuklearnim reaktorima i mjerenjem amplitude oscilacija, izjavio je akademik i direktor Kineskog društva fizičara Džao Guangda, navodeći da će novo istraživanje "odrediti budućnost fizike čestica". Misterija zašto antimaterija nestaje može biti riješena", dodao je Džao.
Fizičar kalifornijskog univerziteta "Berkli", Kam-Biu Luk rekao je da će rezultati istraživanja takođe predstavljati veliki doprinos razumijevanju uloge neutrina u evoluciji osnovnih tipova materije nastale u najranijim trenucima nakon Velikog praska.
"Ostvarili smo izvanredan uspjeh u detektovanju elektronskih antineutrina koji nestaju na putu od reaktora do detektora udaljenih dva kilometra", naveo je Luk.
NR Kina i SAD lansirale su eksperiment "Daja bej" 2006, a u njemu učestvuje 250 istraživača iz 39 svjetskih institucija.

NEZAVISNE novine

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Nema ništa od kraja sveta po Majama (VIDEO)

NASA razbija 5 mitova o kataklizmičnom proročanstvu Maja

Agencija NASA objavila je video u kojem opovrgava tumačenja majanskog proročanstva o smaku sveta koji bi navodno trebalo da nastupi 21. decembra ove, 2012. godine. Naučnik Don Jiomens iz te agencije ponudio je argumente protiv najčešćih mitova o kraju života na Zemlji.

Don Jiomens - zar će mu iko poverovati pa on je iz NASA-e
1. Smak sveta: Majanski kalendar se završava 21. 12. 2012.
Jiomens ističe da se majanski kalendar uopšte ne završava 21. decembra, već tada samo počinje novi vremenski ciklus.
- U pitanju je samo završetak jednog ciklusa računanja vremena i početak drugog. Baš kao što se kod nas ciklus završava 31. decembra, ali 1. januara počinje novi - objašnjava Jiomens.

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=aNZ8mu08RBk [/youv]

2. Sudar Zemlje sa misterioznom planetom Niburu
Jedan od često pominjanih mitova je onaj o planeti Niburu, čije postojanje nikada nije dokazano. Navodno, ta planeta se približava Zemlji i sudariće se s njom u decembru.
- Da se neka planeta zaista približava našoj, mi bismo je još odavno uočili. Na hiljade astronoma svakodnevno posmatra nebo i nisu videli ništa slično. A kada bi planeta kojim slučajem bila nevidljiva, svejedno bismo uočili efekte njene gravitacije na okolne planete - ističe Jiomens.

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=WkY9c_mPfEI [/youv]

3. Solarna oluja koja će zbrisati život sa Zemlje
Pristalice pretpostavke o smaku sveta takođe strahuju od solarnih oluja koje, prema njihovom mišljenju, mogu da rezultiraju masovnom smrću ljudi. Naučnici ističu da takve oluje zaista postoje, ali da radijacija koju uzrokuju nije pogubna po zdravlje.
- Dve velike solarne oluje dogodile su se baš pre nekoliko dana, ali one su deo normalnog 11-godišnjeg ciklusa Sunca - navodi Jiomens.

4. Smak sveta zbog poravnanja planeta
Sledeći scenario o smaku sveta uključuje ogromnu plimu koja će izazvati poplave širom sveta, a uzrok plime će, navodno, biti poravnanje planeta.
- Kao prvo, u decembru se planete neće naći u istoj ravni, a čak i kada bi do toga došlo, ne bi bilo nikakvog uticaja na plimu, jer na nju ne utiče nijedna planeta, već samo Mesec i Sunce - ističe Jiomens.
5. Poremećaj Zemljine rotacije i magnetnih polja
- Osa rotacije ni u kom slučaju ne može da se promeni, jer je stabilizuje Mesečeva orbita oko Zemlje - objašnjava Jiomens, pobijajući mit o poremećaju rotacije naše planete 21. decembra.
Jiomens ističe da se magnetno polje menja na svakih pola miliona godina, ali nema dokaza da će se to dogoditi u decembru. Čak i kada bi se dogodilo, kaže Jiomens, ne bismo imali nikakvih problema osim što bismo morali ponovo da podesimo kompase.

(trojka.rs/izvor: Blic)

Barbara. · **Pridružio se:** 21 Jun 2011, 19:55 **Postovi:** 41147

Naučnici klonirali himalajsku kozu

Tri godine nakon kloniranja bizona, indijski naučnici uspešno su klonirani himalajsku kozu.

Dr Tej Partap, prorektor Univerziteta Šer-e-Kašmir za agrikulturalne nauke i tehnologiju (SKUSAT), potvrdio je da je koza rođena 9. marta.

Klonirano mladunče je trenutno pod kontrolom medicinskog osoblja u centru za uzgoj koza pri Univerzitetu i, kako se navodi, dobrog je zdravlja. U vreme rođenja, koza imenovana Nuri, bila je teška 1,3 kilograma, što se smatra normalnom težinom.

Univerzitet, koji se nalazi na 25 kilometara od Šrinagara, klonirao je kozu u saradnji sa Institutom za istraživanje u oblasti mlekarstva u Karnalu, a projekat je finansirala Svetska banka. Koza Nuri klonirana je uz pomoć iste tehnologije kojom su klonirana i dva bizona.

Blic

Forum Srbija

Nauka i Znanost

Ko je OnLine