Forum Srbija

Ova je legenda najviše zaokupljala pažnju čoveka naše zapadne civilizacije. Ona je dominantni novovekovni mit koji je praktično poslužio kao temeljni obrazac kulturne socijalizacije evropskog post-antičkog društva. U proteklih osam vekova napisano je mnogo verzija i komentara o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, a adaptacije ovog mita još uvek su ukorenjene u usmenom predanju većine evropskih naroda. Mnogi su gradovi imali vlastiti prikaz legende i u njima se govori o kralju ili velikom vitezu koji spava, zajedno sa svojom družinom.

Bitna odrednica arturovskog mita je to, što on nije samo arhetipski prikaz nečega što se zbilo u prošlosti, nego što sadržaj mita prikriveno traje do onog trenutka u budućnosti kada će se „kralj Artur i njegovi vitezovi ponovo probuditi i vratiti mir i pravdu na zemlju.”

IZVORI MITA

Dugo se smatralo da je lik kralja Artura u potpunosti izmišljen. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija, nakon opsežnog istorijskog i arheološkog istraživanja, ustanovilo se stvarno postojanje britanskog poglavara u V veku. Britanci su, u stvari, bili Kelti koji su živeli u središnjem i južnom delu Velike Britanije. Artur se borio protiv anglo-saksonske invazije. Oko 420. godine, vladar rimske Britanije zavladao je varvarima Anglima i Sasima. Dvadeset godina kasnije, Angli su se okrenuli protiv centralne vlasti. Nakon pola veka borbi, pobedili su Britanci vođeni Arturom koji je restaurirao oblik vlasti Rimskog carstva. Artur je preuzeo vlast 470. godine, nakon smrti Ambrozija Aurelijana, i njegova vladavina je trajala oko 20 godina. Navodi se kako je bio snažan, pravedan vladar, koji je štitio svoj narod od varvara i varvarizma.



Arturovo ime se ubrzo proslavilo. Već u VI veku jedan galski pesnik hvali ga dok piše o nekom drugom ratniku koji je živeo nakon Artura, te na kraju navodi: „Bez obzira, ne može se uporediti sa Arturom.”

U istom veku, u delu De excidio et Conquestu Britanniae, govori se o Arturovoj vlasti, ali se ne spominje njegovo, nego ime Ambrozija Aurelijana. Kasnije, sredinom IX veka, Artura spominje galski pustinjak Nenije. On govori o Arturu kao o ratničkom vođi Britanaca koji su se borili protiv invazije Anglosaksonaca do kraja V veka.

Nakon toga Artur se spominje u hronici Annales Cambriae, napisanoj na latinskom jeziku krajem X veka. Tu se govori: „U bici Monte Badom, Artur je nosio krst našeg gospoda Isusa Hrista pred svojim ljudima tri dana i tri noći, i Britanci su postigli pobedu.” Na kraju piše: „U bici kod Kamlana Artur i Medraut su poginuli.” Ovaj Medraut je Mordred, izdajnik i uzurpator kraljevstva, Arturov nećak i sin.

U svom delu Istorija Britanskog kraljevstva, Džefri od Monmuta (Geoffrey de Monmouth) mestimično iznosi neproverenu istoriju jer se koristio tradicionalnim usmenim predanjem. Međutim, ovde nalazimo detalje Arturovog života, koji su kasnije postali osnova za ostale pisce. Džefri započinje svoju istoriju od mitskog Eneje, odakle, po njegovom mišljenju, proizlaze britanski kraljevi u dugoj lozi sve do Utera Pendragona koji je s Igrejnom, ženom jednog svog plemića, dobio sina Artura. To je početak priče o arturovskom mitu gde, iako ne istorijski, odmah nalazimo vezu sa drevnim grčkim mitovima. Artur je rođen na isti način kao i Herakle, čiji je otac, Zevs, preuzeo lik Amfitriona, kako bi mogao da se približi njegovoj ženi Alkmeni.

Džefri od Monmuta ne piše ništa o Arturovom detinjstvu. Tek kasniji autori, kao što je na primer Tomas Malori (Thomas Malory) u XV veku, pišu o tome kako je Merlin predao dete ser Hektoru koji je imao sina istog uzrasta, po imenu Kej.



Još od vremena starih hroničara bilo je rasprostranjeno verovanje da je pozornica većine starih viteških priča bio Arturov sjajni dvorac Kamelot, smešten u velikom gradu negde na zapadu kraljevstva. Nedaleko od Glastonberijske opatije nalazi se mesto Kedberi (Cadbury), u grofoviji Somerset. Istoričar Džon Lilend (John Lelend), koji je živeo u vreme dinastije Tjudor u XVI veku, piše: „Na jugu Kedberija stajaše Kamelot, nekad slavni grad ili dvorac. Ljudi ne mogu reći ništa više, već samo da su čuli da se govori kako je Artur često boravio u Kamelotu.” Na brežuljku u Kedberiju nalazi se zamak, poznat kao „Dvorac kralja Artura”.

Dalja arheološka istraživanja potvrdila su da je ovo utvrđenje iz gvozdenog doba bilo ponovo nastanjeno na duže vreme nakon pada rimske vlasti, krajem IV veka. Postoje istorijske beleške o nekom moćnom britanskom vođi koji je sa svojim ratnicima nastanio taj zamak i koji je pio vino uvezeno s kontinenta u posudama mediteranskog porekla. Ostaci tih posuda zaista su pronađeni u zamku.

NASTANAK MITA

Bez obzira na istorijske činjenice koje govore o stvarnom postojanju britanskog vođe Artura u V veku, fragmenti mita o Arturu mita javljaju se sa pojavom viteštva u srednjem veku.

Naime, pisane fragmente mita pronalazimo tek krajem XI veka, kao odgovor na duhovne težnje ljudi u tadašnjoj Evropi.

Približavanjem hiljaditoj godini nakon Hrista, naglo je porastao strah od kraja sveta. Taj fenomen povezan je s hebrejskom tradicijom o dolasku Antihrista i novog Mesije. „Jedan kralj, jedna zemlja”, bilo je geslo koje se tada uzvikivalo. Štaviše, usledile su i neke prirodne nepogode: epidemija, glad, zlokobni predznaci, kao pojava kometa, pomračenje sunca, itd... Stvorena je klima pesimizma, katastrofizma, koja je skoro paralisala privredu XI veka.

Kada je prošla 1033. godina (hiljadu godina nakon Hristove smrti), počinje da jenjava kolektivni strah i pokora. U politici, privredi, kulturi i religijskoj aktivnosti Evropa je tek tada počela da razvija svoju vlastitu civilizaciju. U Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj vlast se centralizovala uspostavljanjem sistema lokalne administracije koji je imao zadatak da održava zakon kralja. Stvaranjem takve snažne vlasti, rešio se problem feudalne anarhije, povećao se srednji stalež i usledio je razvitak gradova.

U to vreme organizuju se brojne grupe idealista koje, iako vremenom nestaju, dugoročno uzrokuju promene u crkvi i društvu. Kroz simbole kralja Artura, vitezova Okruglog stola i Svetog grala, oni kanališu svoje težnje. U početku, preko tih simbola traže spas i beg od teške stvarnosti, a kasnije u njima pronalaze nešto zbog čega vredi živeti i boriti se. Tako nastaju viteški redovi i duhovno viteštvo.

S druge strane, početak srednjovekovnog viteštva povezan je s pojavom ratnika-konjanika, posebno u Francuskoj krajem X veka, kada konjanici postaju najvažnije vojno telo. Vitezovi-konjanici nastaju iz potrebe plemstva i crkve, radi odbrane od neprijatelja ili od pljačkaških i drumskih razbojnika. Crkvi sve više odgovara ovakav tip ratnika, kog prilagođava hrišćanskom duhu: borbi protiv nepravde i bezboštva. Iz krila crkve proizlaze slavni pisci arturovskog mita, kao što je to krajem XII veka slučaj sa Robertom de Boronom.



Viteštvo poprima evropske razmere i od XII veka postaje oblik socijalnog, moralnog i religijskog kodeksa ponašanja, s posebnim naglaskom na vrline, hrabrost, čast i služenje.

Stapanjem dvaju različitih moralnih shvatanja nastala je viteška etika. S jedne strane, viteštvo je bilo Militia Christi, posrednik između božanskih snaga i ljudi, a s druge strane je poprimilo uticaj dvorske etike, kod koje je herojski napor viteza bio inspirisan ljubavlju prema njegovoj dami. Ezoterijski gledano, dama je bila personifikacija duše viteza, a ljubav o kojoj se ovde govori, odnosi se na ono što nazivamo platonska ljubav.

Uporedo s pojavom ove socijalne strukture, pojavile su se u pisanom obliku priče o kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i Svetom gralu, i nadahnjivale su ideal srednjovekovnog viteštva. Do XI veka, legenda o Arturu prenosila se usmenim predanjem, a u XII i XIII veku napisane su najvažnije priče arturovskog mita. One su više ili manje hrišćanske adaptacije keltskih i germanskih legendi i mitova, i stoga nam prenose hiljadugodišnja učenja zaodenuta karakteristikama vremena u kom su nastale.

U hrišćanstvu, Artur je predstavnik Hrista na zemlji. On je branitelj vere i kralj koji se suprotstavlja snagama zla. Međutim, viteški ideal, iako je hrišćanski, nadilazio je crkvene okvire i izražavao je svetovni i duboko ezoterijski karakter. Po uzoru na Arturov Kamelot, evropski kraljevski dvorovi bili su mesto gde se ovaj ideal oblikovao. Svi poznati pisci koji su prenosili ovaj mit, bili su pod zaštitom plemstva ili kraljeva.

KRATKI SADRŽAJ LEGENDE

Engleski vitez Uter zaljubio se u lepu gospu po imenu Igrejn, ženu Gorloa, vojvode od Kornvola. Pomoću Merlinove magije, Uter uzme Gorloev lik i na taj način Artur biva začet. U isto vreme, Gorlo gine u boju, što omogućava Uteru da oženi Igrejn. Kao protivuslugu Merlinu, Uter je obećao da će mu po rođenju dati dete. Nedugo po rođenju, Merlin odvodi Artura i njegovo podizanje poverava časnom vitezu Hektoru.

Nakon Uterove smrti, kako bi sprečio razdor u kraljevstvu i doveo Artura na presto, Merlin polaže kamenu kocku s nakovnjem u koji je bio zaboden mač. Na balčaku mača bile su zlatnim slovima urezane ove reči:

„Ko god izvuče ovaj mač iz ovog kamena i ovog nakovnja, taj je pravi kralj cele Engleske.”

Nastala je gužva oko izvlačenja mača, jer su mnogi ambiciozni plemići priželjkivali engleski tron. Međutim, ni jedan od njih nije uspeo da izvuče mač. Tuda je gotovo slučajno prolazio Artur i izvukao ga.

Izvukao ga je bez ikakvog napora i odneo svom bratu Keju, kome je mač trebao za turnir. Kej je odmah prepoznao mač i zahtevao engleski presto. Ser Hektor, prozrevši Kejevo lukavstvo, izvlači iz njega priznanje i saznaje celu istinu. Mač je ponovo uglavljen u kamen i Artur ga, kao dokaz, pred svima lako izvlači, čak i nekoliko puta...

MAČ U KAMENU

Ekskalibur, mač koji je Artur izvukao iz kamena i nakovnja, služio je kao iskušenje kraljevske sposobnosti. Pre nego što postane kralj naroda, vladar ljudi, pravi kralj prvo mora da bude gospodar i vladar nad samim sobom. Pre nego što pokuša da uvede red i pravednost u svoje kraljevstvo, on ih mora učvrstiti unutar samoga sebe.

Stoga je mač u kamenu simbol čovekovog stanja: duha zatvorenog u materiji, duše kao zatvorenika i roba fizičkih, emocionalnih i mentalnih želja i strasti. Ovaj simbol nam govori kako većina ljudi nema slobodu da se ponaša onako kako bi zaista želela.

Artur je postigao svoju slobodu, pobedio je svoju nižu prirodu koja je njegov duh vezivala za nagone tela. On je izvukao mač iz kamena, što znači da je vlastitu volju oslobodio vlasti svoje niže prirode. Na taj način dokazuje da je sposoban da vlada sobom, što je osnovni preduslov sposobnosti mudrog i pravednog vladanja svojim podanicima.

OKRUGLI STO

Središnji simbol arturovskog mita je Okrugli sto. S jedne strane, on predstavlja najviši način realizacije viteškog ideala. Artur i njegovi vitezovi živi su primer mogućnosti čovečanstva. Okrugli sto, koji je izrezbario Merlin, ima magijske kvalitete jer svojim izazovnim postojanjem poseduje sposobnost transformisanja ljudi. On pretvara olovo mana u zlato viteških vrlina čoveka, koji se na taj način usavršava. On ima moć realizacije ideala stvaranjem kriterijuma, zdravog osećaja stida i odgovornosti. Na taj način budi inspiraciju koja ljude usmerava ka ispravnom delovanju, koje ih uzdiže do nivoa na kome se nalaze oni koji su ideal postigli.



Okrugli sto je takođe i simbol „božanskog reda” ili prirodnog uređenja, koje Konfucije naziva zakon Li, a nalazimo ga i u poznatom obliku Platonovih ideja. To je drevno učenje koje nam govori o manifestovanom svemiru kao odrazu božanskog i savršenog svemira. Okrugli sto oponaša božanski red, odnosno uređenje svemira. Poput univerzuma, i sto je okrugao, bez početka i kraja. Kao što Sunce upravlja znakovima zodijaka, tako i Artur upravlja svojim vitezovima kojih je dvanaest. Ovaj arhetipski princip simbol je hijerarhije koja postoji unutar čoveka: Artur je vladajući princip, duh, a vitezovi su niži elementi koji bivaju suptilizovani i transformisani (fizički, emocionalni i mentalni nivo), pa u saradnji s duhom, donose pravednost i red duši. U trenutku kada Artur postaje kralj, on oko sebe okuplja najbolje vitezove i oni se zajednički bore protiv pobunjeničkih i sebičnih barona, te ih, nakon mnogih borbi, pobeđuju. Ovo simbolizuje bitku koja čeka svakog čoveka. Dok nema kralja, sebični elementi grabe svoju priliku i uzrokuju haotično stanje. Oni objavljuju rat ne samo duhu, već se izazivaju i međusobno, tako da ni oni sami nisu srećni. Potreban mir duše može doneti jedino kralj, ali ne onaj koji je izabran među pohlepnim baronima, već pravi kralj, prirodni kralj, jedini koji je sposoban da izvuče mač iz kamena. U svakome od nas Artur, budući kralj, čeka svoj poziv na bitku, početak unutarnje borbe, kako bi naposletku pravda, mir i red zamenili nepravdu, mržnju i anarhiju.

IDEAL VITEŠTVA

Ideal viteštva je ideal Okruglog stola. U srednjem veku to nije bilo samo nošenje oružja, borba sa zmajevima i povremeni sukobi na turnirima. To je bio tek spoljašnji oblik, prikaz stvaran ili izmišljen iz pedagoških razloga i specifično obeležje tadašnje Evrope.

Ono što je važno jeste duh viteštva, stanje svesti i unutarnje borbenosti. Pravi vitez u sebi objedinjuje vrline ratnika i mistika. To se ne odnosi na ono što danas nazivamo ratom i misticizmom, nego na ranije spomenutu unutarnju borbu i etičku težnju ka realizaciji viteškog ideala. U mitu o Arturu, ovo se simbolički prikazuje kroz potragu za Svetim gralom. To je vrhunac viteškog ideala koji se može ostvariti na zemlji.

Kad je Okrugli sto dostigao svoj cilj, uspostavljanje pravde na zemlji, Arturu i njegovim vitezovima prikazala se vizija Svetog grala. Između ostalog, kaže se, to je posuda u kojoj je Josif iz Arimateje doneo Hristovu krv u Britaniju. U keltskoj mitologiji nalazimo nešto vrlo slično: tzv. „kotao izobilja” koji može da zasiti najgladnijeg i najžednijeg čoveka. Očito je da i kotao i Gral sadrže isto – „vode večnog života”.

Od svih vitezova koji su pošli u traganje za Gralom, samo ga je jedan zaista video. To je Galahad, vitez čista srca. Kaže se da je samo onome ko je postao tako čist kao što su vode večnog života, dopušteno da ih okusi. Potpuna vizija Svetog grala predstavlja poslednju stepenicu u ljudskoj evoluciji, i jednom kada je postigao ovo savršenstvo, Galahad nema više šta da postigne na zemlji. Zbog toga, na njegov vlastiti zahtev, on ubrzo umire.

Okrugli sto se nakon toga raspada jer je dostigao svoj vrhunac. Krug je zatvoren. Kralj Artur je teško ranjen u poslednjoj bici protiv izdajničkog viteza Mordreda, i on biva čamcem odveden na magično ostrvo Avalon, gde će mu rane biti zalečene. Ali pre nego što je Artur otplovio, obećao je da će se ponovno vratiti, kada će još jednom biti ponovljen isti ciklus. Pojaviće se još jedan Galahad, a možda i više njih, koji će dostići potpunu viziju Svetog grala. Ovi ciklusi će se nastavljati dalje, sve dok svaka ljudska duša ne postigne isto savršenstvo kao kralj Artur i vitez Galahad. Sve do tada će kralj Artur, poput Sunca, izlaziti i zalaziti do trenutka kada ljudima više ne bude trebalo njegovo svetlo.

Drugim rečima, ovaj mit nam prenosi učenje o ustrojstvu sveta, vladavini duha nad materijom. Iako se snaga duha i materije ciklično smenjuju, uvek će se povratkom „Artura i njegovih vitezova” uspostavljati ispravan poredak sveta, kada će snaga ljudskog duha nadjačati snagu materije, omogućivši tako napredak na evolutivnoj stazi sakupljanja iskustava.

Nažalost, danas se ovaj mit uglavnom koristi za zabavljanje dece i romantičnu dokolicu. Zaboravilo se u kojoj je meri bio inspiracija i ideal ljudima kasnog srednjeg veka koji su postavili temelje naše moderne civilizacije. Ali, najvažnije od svega, zaboravilo se da Artur spava u svakome od nas i da pre nego što pokušamo da uspostavimo pravdu u ovom svetu, moramo da je uspostavimo u sebi.

_________________

Артур је засигурно најпознатији међу велшким херојима. Био је најпопуларнији током средњег вијека, када су доживљаји његових сљедбеника, витезова округлог стола, импресионирали већи дио западне Европе. Међутим, само уз одређене уступке црква је дозволила хришћанску верзију ових келтских митова који имају тако важно мјесто у средњовјековној имагинацији. Црква никада није у потпуности била благонаклона према причама о Гралу, или Сангрилу, који је Јосиф из Ариматеје по вјеровању донио у Британију, пошто су његове магијске моћи очигледно дошле од келтског колдрона, посуде благостања и поновног рађања. Снага народног осјећања према Артуровом миту може се видјети у немирима 1113. године који су избили у граду Бодмину, у Корнволу зато што су француске слуге племића у посети одбиле да прихвате Артурову бесмртност.



Иако су неке од најранијих прича везаних за Артура нађене у велшким пјесмама из седмог вијека, нема сумње да је ратнички краљ припадао херојској традицији Ирске и Велса. Он се појављује у неколико Ирских сага, једна од њих описује како је отео псе фенијанског вође Фина Макула током једног од његових храбрих похода. Заиста, као ратник, ловац магичних вепрова, убица џинова, вјештица и чудовишта, и као вођа групе хероја чије авантуре су их водиле у невиђене мистерије и непревазиђена чуда, Артур је имао много заједничког са Фином Макулом. Међутим, по Монаху Ненијусу из деветог вијека, Артур је био историјски вођа који је организовао Британце против Англосаксонских освајача пошто су римске легије отишле. Ненијус је Артуру приписао дванаест побједа, али не спомиње како је умро што је мало касније записано у историји Велса, у којој се тврди да су Артур и његов крвни непријатељ Модред погинули 537. године у бици код Камлуана.

Артур је био син британског краља Јутера Пендрагона и Игрејн, супруге корнволског војводе Горлоа. Био је ванбрачно дијете о коме се бринуо чаробњак Мерлин. Мерлин је већ направио за Јутера Пендрагона предивну тврђаву и ставио чувени округли сто за који је могло да сједне сто педесет витезова. Овај можда има неке везе са Јосифом из Ариматеје, ако ни због чега другог оинда зато што има посебно мјесто резервисано за Грал. Док је Јосиф из Ариматеје био заробљен у Палестини, причало се да га је Грал одржао у животу. Касније га је донио у Британију гдје је нестао због људских грехова. Због тога је проналажење Грала постала велика авантура Артурових витезова.



Када је Јутер Пендрагон умро, витезови округлог стола нису знали ко треба да буде сљедећи краљ. Одлучили су да Мерлин треба да предузме водећу улогу у потрази за новим краљем. Чаробњак им је рекао да ће они знати ко је Јутеров насљедник по томе то ће будући краљ извадити чаробни мач из камена, који се на мистериозан начинпојавио у Лондону. Многи витезови су покушали да извуку мач из камена, али нико није могао ни да га помјери. Послије неколико година Артур је отпутовао за Лондон да по први пут види турир. Витез, кога је Мерлин одредио да буде дјечаков заштитник, учествовао је на турниру, али пошто је у задњем тренутку открио да му недостаје мач, послао је Артура да га хитно нађе. Несхватајући значај мача у камену, Артур га је извукао и дао запањеном витезу. На тај начин наљедник Јутера Пендрагона је откривен.

Међутим, чак и тада, било је витезова који нису прихватали Артура за краља.



Једино уз Мерлинову помоћ млади владар је могао да порази своје супарнике и успостави мир у Британији. У којој мјери је он зависио од магије, Артуру је постало јасно још на почетку владавине. Пошто је без разлога потегао мач на једног од својих витезова, Артур је био запањен када се оружје сломило. Мерлин га је спасио тако што је успавао витеза јер је Артур у том тренутку био ненаоружан. У очајању, краљ је лутао дуж обале језера када је, на своје велико иненађење, видио руку како се подиже из воде држећи други магични мач. Ово је био фамозни Екскалибур, његова загарантована подршка, по тврдњи Даме из Језера, која му је мач и предала.

Пошто је поново наоружан и самоувјерен, Артур је отишао и постао велики краљ. Побиједио је Англосаксонце, помогао краљу Леоденграсу из Шкотске у рату против Ираца и учествовао у борбама све до Рима. За узврат, Артур је добио руку Леоденграсове ћерке Гинивер. У почетку, Мерлин није пристајао на ту везу, пошто је знао за Гиниверину љубав према сер Ланселоту, најбољем и најхрабријем витезу округлог стола. Али је касније благословио брачни пар, а по једној верзији мита, дао је Артуру округли сто као поклон за вјенчање. Ипак, краљица и Ланселот су постали љубавници, а када је то Артур открио Ланселот је побјегао у Бретању.


Артур је пошао за сер Ланселотом и опколио његову тврђаву. Међутим, опсада је морала да се обустави јер је краљ добио вијест да је његов рођак сер Модред заузео Камелот, па чак и приморао Гинивер да пристане на брак, претходно проширивши вијест о краљевој смрти. Враћајући се у Британију, Артур је окупио своје витезове да се боре са побуњеницима. Прије битке било је договорено да се краљ и његов рођак сретну између двије војске да преговарају о могућем миру. Пошто нису вјеровали један другом, сваки је нареди својој војсци да нападне уколико виде да непријатељи извлаче мачеве. Када је један витез извукао мач да убије змију, избила је ужасна битка у којој су настрадали најбољи вритански витезови.



Само су два Артурова витеза остала у животу на бојном пољу, које је било прекривено мртвима и смртно рањенима. Иако је побиједио, краља Артура су та два витеза однијела пошто су његове повреде биле теже природе. Знајући да му се приближава крај, бацио је Екскалибур у језеро гдје га је рука Даме из језера дочекала. Тада се Артур попео на магични чамац и нестао. Његове посљедње ријечи биле су да иде у Авалон да се излијечи од задобијених рана, тако да ће се можда једног дана вратити и још једанпут повести своје људе.
Ријечи уклесане на Артуровом надгробном споменику код Гластонберија преузимају ову келтску идеју о реинкарнацији. Ту пише: „Овдје лежи Артур, краљ који је био, краљ који ће бити.“. Међутим, ни таква бесмртност, није била довољна да спаси његово ослабљено краљевство од Англосаксонаца. Цијели Артуров мит своди се на растапање витешког јединства које је засновано за округлим столом, али које је на крају уништено великом мржњом између Артура и Модреда.

znanje.org

_________________

Artur je najpoznatiji kralj medju velskim herojima tokom srednjeg veka. Njegovi vitezovi su u to vreme napravili niz hrabrih podviga koji su podstakli stvaranje legende o ovom kralju. Cak je i crkva dozvolila odredjenu verziju ovih keltskih mitova o kralju Arturu, mada nikad nije odobrila price o Gralu.

Narodno verovanje i legenda o kralju arturu su toliko jaki da su 1113. godine cak izazvali i nemire u gradu Bodminu (Kornoval) jer su francuske sluge tada bile odbile da poveruju da je Artur besmrtan.

Najranije price o Arturu su nadjene u velskim pesmama u sedmom veku, mada je on pripadao i pripada istoriji Irske i Velsa. U jednoj Irskoj pesmi on se opisuje kako je oteo pse fenijskog vodje Fina Makula u toku jednog ratovanja. On se cesto opisuje kao ratnik, ubica dzinova, vestica i cudovista i kao vodja heroja koji vodi svoju grupu vitezova okruglog stola u nevidjene podvige.

Poznat je po "okruglom stolu" jer su svi vitezovi i kralj bili jednaki za tim stolom kad se odlucivalo o vaznim operacijama. Artur je inace bio sin britanskog kralja Jutera Pendragona i Igrejn, supruge kornovolskog vojvode Gorloa (vanbracno dete o kome je brinuo carobnjak Merlin).

Merlin je inace bio taj koji je napravio tvrdavu i postavio cuveni okrugli sto za kojim je moglo da sedne 150 vitezova, gde su birani samo oni najbolji. Po legendi, kada je kralj Pendragon umro, posto se nije znalo ko ce da bude kralj, merlin je postavio u kamen mach koji je mogao da izvuce samo onaj koji je odredjen za novog kralja - a to je bio Artur. Mnogi vitezovi su pokusali da izvucu mach iz kamena, ali niko nije uspeo sem Artura.

Legenda se dalje razvijala uz pomoc Merlina kao carobnjaka koji mu je pomagao, Lanselota kao najboljeg viteza okruglog stola, Eskalibura kao maca koji mu je davao zastitu od ranjavanja itd...

Ostaju reci koje su uklesane na njegovom spomeniku "Ovde lezi Artur, kralj koji je bio, kralj koji ce biti".

_________________

Carobnjak Merlin, prorok i savetnik kralja Arthura – veroatno je najpoznatiji čarobnjak svih vremena. Omiljena engleska legenda govori da je svojom magijom mogao izvojevati ratne pobede, po volji se pretvarati u razne zivotinje, da je mogao predvideti budućnost i upravljati ljudskim sudbinama.
Iako Merlin i njegov život pripadaju legendi, njegov se lik može povezati sa stvarnom istorijskom ličnošću – velškim pesnikom iz šestog stoljeća Myrddinom, koji je u bitci sišao s uma i pobjegao u škotske šume gdje je izrekao mnoga proročanstva. Povjesničar Geoffrey of Monmouth promenio je njegovo ime u "Merlin" i uveo ga u englesko narodno predanje u svom delu «Istorija kralja Britanije», priči o legendarnom nastanku Britanije, napisanoj 1136. godine. Priču o Merlinu tijekom stoljeća su raspredali mnogi pisci, među kojima je najpoznatiji sir Thomas Malory, pisac iz petnaestog veka i autor priče o vitezovima Okruglog stola pod naslovom, Le Morte D`Arthur (Arthurova smrt).
Poput mnogih mitoloških likova, Merlin je imao neobične roditelje koji su ga obdarili specijalim darovima. Geoffrey Monmouth beleži da je majka toga čuvenog čarobnjaka bila kraljeva kći, dok mu je otac bio demon ili zloduh zvan «inkub». Merlin je nasledio i majčinu dobrotu i očeve magične moći. Svoje nadnaravne sposobnosti iskazao je još kao dete te na taj način sam sebi spasio život.
Radnja priče smeštena je u peto stoljeće, a započinje s britanskim kraljem Vortigernom koji je bezuspešno pokušavao izgraditi tvrđavu. Koliko god radnici napredovali sa izgradnjom, ono što bi tokom dana izgradili, srušilo bi se preko noći. Očajni Vortigern zatražio je savet svojih čarobnjaka koji su mu rekli da tvrđavu mora učvrstiti tako što će u cement umešati krv deteta kome otac nije ljudsko biće. Dobivši zadatak da pronadje takvo dete, Vortigernovi su poslanici ubrzo pronašli Merlina i doveli ga kod kralja. Iako mu je bilo tek sedam godina, Merlin je kralju objasnio da je tvrđava nestabilna jer je izgrađena na podzemnom jezeru. Pretkazao je da će po isušivanju jezera na njegovu dnu pronaći dva zmaja kako spavaju u dva šuplja kamena. Kada su se njegove reči pokazale točnim, kralj mu je poštedio život.
Nakon Vortigernove smrti Merlin je bio savetnik trojici kraljeva – Aureliusu, Utheru Pendragonu i najpoznatijem od njih Utherovom sinu Arthuru. Legenda kaže da je za vladavine Aureliusa Merlin omogućio podizanje Stonehengea, jednoga od engleskih nacionalnih spomenika te da je pomoću svojih magičnih moći iz Irske dovezao ogromne kamene gromade. Aurelius je želio da podigne veliki spomenik, a Merlin je odabrao taj krug od kamena, u Irskoj poznat kao Ples divova, jer se smatralo da poseduje veliku moć iscjeljivanja. Iako 15 000 vojnika pomoću konopaca i dasaka nije uspelo pomaknuti kamen sa mesta, dok ih je Merlin preneo u trenutku. Kamenje je, zatim, zahvaljujući njegovoj magičnoj moći, preneseno na brodove i dopremljeno u dolinu Salisburyja u Engleskoj, gdje stoje i danas. (Stonehenge je u stvarnosti podignut oko 2100.g.g pr. N. E., nekoliko hiljada godina pre prve priče o Merlinu. Međutim, za nekoliko plavkastih gromada Stonegengea utvrđeno je da potiču iz Walesa. Ipak, ima nešto istine u tvrdnji da su gromade s nekog drugog mesta vodenim putem dopremljene u Salisbury.)
Za vladavine Uthera Pendragona Merlin je izveo još čudesniji pothvat. Uther se zaljubio u udatu vojvotkinju Ygernu. Njezin suprug Gorlois, vojvoda od Cornwalla, zbog toga ju je zatvorio u dobro čuvani dvorac. No, Merlin je Uthera čarolijom preobrazio u Gorloisa, što mu je omogućilo ulazak u dvorac. Uther je obmanuo stražare, jednako kao i Ygernu.

Izreke carobnjaka Merlina:

"Nesreća je čovečanstva što prebrzo zaboravlja"

“U znanju je moć” - “čarobnjak Merlin”

_________________

Kralj Artur koji je okupljao svoje vitezove oko "okruglog stola" u Kamelotu kako bi hrišćane poveo u borbu protiv "Saksonaca pagana", oduvek je bio enigma. Do nedavno.



Istoričari veruju da su otkrili tačnu lokaciju Arturovog Kamelota i konačno rešili misteriju da je okrugli sto zaista postojao.

Postojao je, ali ne kao komad nameštaja, već kao rimski amfiteatar. Kamelot je zapravo bio amfiteatar u Česteru, ogromna građevina od kamena i drveta u koju je moglo da stane deset hiljada ljudi.

Kraljevi plemići bi sedeli u prvim redovima arene, a vojnici nižeg ranga u klupama iza njih.

Legende kralja Artura povezuju sa 12 velikih bitaka koje su se u više od 40 godina vodile na granici sa Škotskom i na zapadu Engleske. Za tvrđavu je, smatra istoričar Kris Gidlou, Artur odabrao građevinu koja je ostala iza Rimljana.

"U 6. veku je sveštenik Gildas koji je pisao o Arturovom životu, spominjao grad legija i svetilište unutar njega. Postojala su samo dva mesta sa tim imenom - jedan je Albans, a drugi je ostao misterije. Otkriće amfiteatra u Česteru rešilo je tu misteriju", rekao je Gidlou.


vesti-online.com

_________________

Mit o nastanku svijeta

Prema ovom mitu, u početku nisu postojali zasebno zemlja, voda i nebo. Sve je bilo izmešano i vladao je haos. zatim su se iz haosa izdvojili boginja Gea (zemlja) i bog Uran (nebo). Ovaj božanski par izrodio je divove ili titane. Uran, bojeći se da mu deca ne otmu vlast, zatvorio je titane pod zemlju, u duboku provaliju. Jedan od njih, Hronos (vrijeme), uspio je da pobjegne iz provalije i da oslobodi ostale titane. Oni su mu pomogli da oduzme ocu vlast i da sam postane gospodar sveta. Hronosa je, pak, svrgao s vlasti, posle žestoke borbe, njegov sin Zevs, koji je postao vrhovni bog i gospodar svijeta. Zevsovo preuzimanje vlasti dogodilo se, po vjerovanju Grka, u herojsko doba njihove prošlosti, kad se postepeno izgrađivalo njihovo robovlasničko društvo.

_________________

Mit o postanku ljudi. Prometej. Pandorina kutija.

U najstarije doba Grci su pretpostavljali da su ljudi, poput biljaka, jednostavno nikli iz zemlje. Tokom vremena odbacili su to naivno shvatanje i prihvatili predanje da je titan Prometej od gline sačinio čovjeka, kojemu je Atina udahnula život i dušu. Prvi ljudi bili su nemoćni, ali ih je Prometej štitio i pomagao. Ukrao je vatru od Apolona i dao je ljudima. Uhvatio je divljeg bika i predao ga ljudima da ga upregnu u plug. Najzad, naučio je ljude kako da iz zemlje vade bakar, gvožđe i druge metale. Zbog svega toga, a posebno zbog krađe vatre, izazvao je Zevsovu srdžbu. Po Zevsovom naređenju Prometej je okovan gvozdenim lancima i daleko na Kavkazu prikovan za nepristupačnu stenu, na koju je svakodnevno sletao orao da mu kljuje džigericu. Prometej je nesnosnemuke junački podnosio sve dok ga heroj Herakle nije oslobodio i tako mu se odužio u ime ljudi za koje je stradao. Kažnjavajući Prometej, Zevs je istovremeno kaznio i ljude, i to na ovaj način: zaključao je sve nevolje i nesreće u jednu kutiju koja je dospijela u ruke ljepotice Pandore. Ova lijepa i znatiželjna žena otvorila je kutiju iz koje su odmah izletjele sve nesreće i bijede i brzo se raširile među ljudima.

_________________

Mitovi o herojima. Herakle




Među mnogim predanjima starih Grka izdvajaju se mitovi o polubogovima, koje su Grci nazivali herojima. Njima je pripisivana natčovečanska fizička snaga, ili naročiti um i okretnost. Oni su ubijali čudovišta, divlje zvijeri i razbojnike koji su ometali normalan i miran život ljudi. Grci su najviše pričali o neobičnim podvizima Herakla (Herkula), koji je bio pravi Grčki narodni heroj.

_________________

Mit o Edipu



U Atici su Grci rado prepričavali mit o Edipu, sinu beotijskog kralja Laja. Edip je odrastao u tuđini i nije znao za svoje roditelje. Jednom na putu za Tebu sretne nekog starca, koji nije htio da mu se skloni sa puta. Edip se sa njim posvađa i ubije i njega i njegove sluge. Samo se jedan sluga spase bjekstvom. Ubijeni starac bio je Edipov otac, ali Edip to nije znao. Kad je Edip dospio u Tebu, u gradu je na jednoj stijeni živjelo strašno čudovište - Sfinga -pola lav, pola žena. Ona je od svakog prolaznika zahtijevala da riješi zagonetku, i ko to ne bi uspio, ubila bi ga. Edip je odlučio da Tebance oslobodi tog čudovišta. Znalo se da će Sfinga izgubiti život ako neko odgonetne njenu zagonetku. Kad joj je Edip prišao, ona ga zapita: "Ko to ujutru ide na četiri, danju na dvije, a uveče na tri noge?" Edip riješi zagonetku odgovorom da je to čovjek: u ranom djetinjstvu on puzi, kad odraste ide na dvije noge, a u starosti se služi štapom. Kad je Sfinga čula odgovor, strmoglavila se sa stijene i precrkla. U znak priznanja i zahvalnosti, Tebanci proglasiše Edipa za kralja umjesto Laja, koga su, kako su oni smatrali, ubili razbojnici. Tada su Edipu dali za ženu Lajovu udovicu Jokastu, tj. Edipovu majku. Zatim je u Tebi pod Edipovom vlašću otpočela da se širi jedna opaka zarazna bolest, od koje je mnogo ljudi pomrlo. Tad bogovi poručiše Tebancima da će sve njihove nevolje i nesreće prestati kad otjeraju onoga čije su ruke umrljane Lajovom krvlju. Rob, koji se spasio prilikom napada na Laja, prepoznao je u Edipu Lajovog ubicu. Kad je Edip to saznao, sam je sebe oslijepio i otišao u dobrovoljno progonstvo, a nesrećna Jokasta se ubila.

_________________